Estetika klasične skulpture

U okviru hibridne vojvođanske umetničke scene, svojim kontinuiranim radom Sava Halugin (1946) afirmisao se kao ambiciozna autorska pojava čiji se poetski diskurs zasniva na postulatima moderne evropske skulpture i sintezi njenih različitih uzora. I njegovo članstvo u vojvođanskom ogranku Srpske akademije nauka i umetnosti može se razumeti kao sluh sredine za tradiciju i uvažavanje umetnika vajara u izvornom smislu te reči, kako ga u kritici ocenjuju. Školovanje Halugina na beogradskoj Akademiji likovnih umetnosti, kao i personalni afinitet, trajno su usmerili tok ove umetnosti ka estetici klasične skulptoralne forme i vrednostima koje se postižu primenom standardnih materijala kao što su, u izboru ovog autora, bronza ili kamen.

Prisutan na umetničkoj sceni četiri decenije, Halugin je tipičan primer konjovićevskog zavičajnog sindroma, jer se njegova umetnička aktivnost vezuje za Vojvodinu, tačnije Suboticu, u kojoj je ostvario značajne spomeničke skulpture u ambijentu grada. Rodnom Novom Kneževcu, varošici na Tisi i nekadašnjoj grofoviji, poklonio je nekoliko skulptura za eksterijer, ali ovaj lep gest i dobre namere da učini ovu sredinu u umetničkom smislu bogatijom nisu svi dobro razumeli jer su skulpture nestajale.

Poznato je da vajari samostalno ne izlažu baš često jer je tehničko-tehnološko-zanatskideo njihovog posla komplikovan i veoma skup. Svojom intenzivnom stvaralačkom praksom punom elana, Sava Halugin je pokazao da je izuzetak od ovog mišljenja. Naime, simptomatično da svoje prisustvo na likovnoj sceni i stvaralačku strast on potvrđuje i čestim samostalnim izložbama, a priredio ih je više od četrdeset, plus oko tri stotine zajedničkih izlaganja u zemlji i inostranstvu.

I nova beogradska izložba u Ulusovoj galeriji potvrđuje Haluginov stvaralački kontinuitet u čijem konceptu i dalje dominira asocijativna figuracija, a tipične razuđene forme postavljene su na postamente, zidove ili pod galerije, stvarajući utisak idejne i vizuelne celine. Može se reći da svojim energetskim potencijalom, odnosom mase i prostora i prepoznatljivim manirom ovi radovi izazivaju daleke asocijacije na ekspresiju u delima Matije Vukovića.

Tako, razuđene modelovane forme teških, voluminoznih masa smelo žive u prostoru potencirajući doživljaj esencijalnih stanja naglašene ekspresije. Kvalitet jezika i kompozicije referira na simbiozu različitih živih i neživih organizama – ljudskih i/ili životinjskih figura, na predmete. Elementima kompozicije pojačava se dinamika forme, a pomeranjem težišta kompozicije stvara se utisak zaustavljenog kretanja.

Modelovane forme ovih skulptura svojom energijom ostavljaju utisak monumentalnosti, bez obzira na realan format rada. Njihov kvalitet i profesionalni stav pojačava i sam materijal jer su sve skulpture odlivene u bronzi. Pomenimo, velika umetnica Olga Jevrić, autoritet kojem se veruje, cenila je i volela Haluginov osećaj za materiju i njenu energiju. U genezi jezičkih kodova ove skulpture, zatvorene u svom sistemu koji je us/postavljen još osamdesetih godina prošlog veka, nisu se dešavale velike promene, ali posvećenost i kontinuitet, strast i veština pozicionirale su stvaralaštvo ovog autora na zavidnu društvenu i umetničku poziciju u ovom vremenu.