Zaboravljene rezolucije

Nedavno je predsednik SAD povodom ukrajinske krize pomenuo i Kosovo, rekavši da je „NATO intervenisao tek nakon što su ljudi na Kosovu godinama i sistematski ubijani”. A njegov ambasador u Beogradu, istim povodom, reče (intervju Radio Beogradu) da ne može tek tako u 21. veku da se prisvaja teritorija druge države, komad susedne zemlje, čak dodade: „bez milosti”. Dok za 1999. kaže, jednostavno, bez komentara – da se „desila”.

A kakvo je, zapravo, stanje na KiM pre NATO intervencije 1999. godine? O tome možda najpreciznije govore rezolucije SB UN usvajane tokom 1998. Reč je o rezolucijama: 1160 od 31. marta, 1199 od 23. septembra i 1203 od 24. oktobra, koje poput drugih istovrsnih dokumenata predstavljaju vid usaglašenog stava međunarodne zajednice (UN, na koje se poziva i američki predsednik) o određenom problemu. Nije zgoreg podsetiti na to, pogotovo imajući u vidu da naša diplomatija ne koristi ove činjenice u odbrani oklevetane države.

Zajedničko u tekstovima svih ovih rezolucija je podjednaka osuda „korišćenja prekomerne sile od srpskih policijskih snaga protiv civila i mirnih demonstranata na Kosovu”, ali i „svih akata terorizma OVK ili bilo koje druge grupe pojedinaca i svake spoljne podrške terorističkim aktivnostima na Kosovu, uključujući finansiranje, naoružavanje i obuku” (preambula rezolucije 1160). U saglasnosti sa ovim je poziv „SR Jugoslaviji da odmah preduzme dalje neophodne korake da se postigne političko rešenje za pitanje Kosova” (tačka 1) i poziv takođe „kosovskom albanskom vođstvu da osudi sve terorističke akcije i naglasi da svi elementi u kosovskoj albanskoj zajednici treba da teže svojim ciljevima samo na miran način” (tačka 2, rezolucija 1160). Istaknuta je i saglasnost da principi za rešavanje kosovskog problema „treba da budu zasnovani na teritorijalnom integritetu SRJ”, kao i da rešenje mora da odrazi težnju za statusom Kosova koji bi uključivao „suštinski veći stepen autonomije i značajnu samoupravu”.

Isti relativno uravnotežen pristup iskazan je i u rezoluciji 1199, u kojoj su, uz ozbiljnu zabrinutost zbog razgorevanja sukoba i pogoršanja humanitarnih prilika, sadržani i osuda svih akata nasilja „bilo koje strane, kao i terorizam u ostvarivanju političkih ciljeva bilo koje grupe ili pojedinca i svaka spoljna podrška takvim aktivnostima na Kosovu” (preambula rezolucije). Zahteva se „da sve strane, grupe i pojedinci odmah prekinu neprijateljstva i održavaju prekid vatre”, što bi uvećalo izglede za dijalog između vlasti SRJ i kosovskog albanskog vođstva i smanjilo rizike humanitarne katastrofe (tačka 1 rezolucije). A rezolucija 1203, usvojena posle sporazuma o ustanovljavanju verifikacione misije za Kosovo, pozdravlja ovaj sporazum, zadržavajući u osnovi istu intoniranost kao i prethodne dve, uz stav (tačka 10) da Savet bezbednosti ponovo „insistira da kosovsko albansko vođstvo osudi sve terorističke akcije, zahteva da takve akcije odmah prestanu i naglasi da svi elementi u kosovskoj albanskoj zajednici treba da teže svojim ciljevima samo na miran način”. Ovakvu osudu i poziv kosovsko albansko vođstvo, naravno, nikad nije izreklo (čak ni „kosovski Gandi”, kako je tada viđen Ibrahim Rugova). Značajno je imati u vidu i to da je u sve tri rezolucije sadržan stav o privrženosti „svih država članica suverenitetu i teritorijalnom integritetu SRJ”.

U završnim tačkama sve tri rezolucije bio je i stav da će se ukoliko to bude potrebno „razmotriti dodatne mere”. Dodatnih mera nije bilo, usledili su Rambuje i NATO bombe zaobilazeći Savet bezbednosti. I potom rezolucija 1244.

Sve ovo nužno je imati na umu zbog toga što se neprekidno stigmatizovanje srpske strane i dalje uzima kao osnova u pristupu rešavanju još nerešenog problema. A koristi se, kako vidimo, prema potrebi, i u suočavanju s aktuelnom ukrajinskom krizom.

Univerzitetski profesor, nekadašnji ambasador SFRJ i SRJ