BRANISLAV LEČIĆ: Posvađana dva oka u glavi

„Crvena zvezda i Partizan imaju svoje tradicije, nose imena iz doba kada smo bili u ideološkom sistemu, pa mi je smešno kad čujem da ljudi hoće da promene ime mog Jugoslovenskog dramskog pozorišta, samo zato što im smeta neka istorija. Onda ja na to kažem: „Hajde da sve promenimo, pa i imena Partizanu i Crvenoj zvezdi”. Moja poruka je: ne stidimo se naše istorije kakva kod bila. Ova dva kluba danas funkcionišu iako su simboli jednog vremena koje je davno prošlo.

Ekstremno, ta naša isključivost, vodi poreklo od dramatičnosti koju kao narod nosimo. Moramo da imamo sukob sa drugima da bismo se odredili, a kad nema drugih, onda se javlja sukob sa samim sobom. Ali, to može biti i konstruktivno, stimulaciono, ukoliko se trudimo da budemo bolji jedni od drugih, ali i da ne prelazimo crtu. To je isto kao kada bih hteo da posvađam levu i desnu ruku, levu i desnu nogu, levo i desno oko…. Potrebna su mi oba oka da bih bolje video, obe noge da bih bolje hodao. Tako je sa Zvezdom i Partizanom. Da bismo imali bolji fudbal, da bismo za nijansu bili bolji ljudi, ne smemo da negiramo onog drugog do smrti, jer to je u krajnjoj meri odraz primitivizma.

To je trauma koja je prisutna u celom srpskom biću. Verujem da izlazimo iz puberteta u kojem, kao što znamo, individue ne poštuju same sebe. Mrzimo svoje lice zbog bubuljica, smetaju nam uši što su velike, nosevi što nisu kratki… Sad je red da prihvatimo sebe kakvi jesmo i da svoju dramatičnost smestimo u poverenje, to je naš kvalitet i naša šansa…

Što se tiče utakmica, nisam više tako čest gost na stadionima. Pokušavam da uhvatim trenutke kada sam slobodan. Od pet utakmica pogledam jednu fudbalsku, o drugim sportovima i da ne pričam. U dobu sam kad sam očekivao da ću se više odmarati, međutim, prinuđen sam da sve više radim jer sam sve manje plaćen…

Kako sam postao navijač Partizana? To sam nasledio od oca. Ali nikada nisam bio slep u navijanju, već izuzetno poštujem Zvezdine uspehe”.

* Glumac, navijač Partizana