Večiti rivali u filmu za odrasle

Televizijski duel između Duleta Vujoševića i Nebojše Čovića u „Utisku nedelje” morao je da bude prikazan iza ponoći. I da bude označen kao – film za odrasle. Ali, kako to nije učinjeno i kako je već prošlo tačno nedelju dana od Duletovih i Čovićevih međusobnih razmena znanja o anatomiji ljudskog tela, od vrata ili guše, pa nadole, posle čega bi se zamonašio i Saša Popović, postavlja se pitanje: šta je, osim merenja dve megalomanske sujete i saznanja o razbacivanju novca javnih preduzeća, pokazao taj sportsko-politički rijaliti?

Da li su udruženja građana, poznatija kao Zvezda i Partizan, oko koje je podeljena Srbija, konačno zaslužila da se na njih stavi katanac? Jedna od opcija je i da se presele u najniži rang takmičenja i počnu život od nule, igrajući po seoskim ligama. To bi bilo lekovito za njih, zbog svežeg vazduha. Najverovatnije je da će se klubovi konačno privatizovati, ako uopšte bude bilo nekoga zainteresovanog da kupi dva zapuštena tima u dugovima. Da ih, možda, ustupimo šeicima besplatno, uz „Beograd na vodi”? Ili će, kako to već kod nas biva i dalje biti donirani od novca poreskih obveznika, kao politički, a ne sportski projekti?

Vojska protiv policije

Zato je taj prostački TV duel bio tako potreban. Jer, za građane koji nemaju da plate ni kablovsku televiziju, kao i za političare, koji se nedeljom motaju po ložama Zvezde i Partizana, gađanje poslednjim milionima evra iz naših džepova, toliko je okaljalo ugled dva sportska stuba Srbije, da bi svaka dalja intervencionistička politika države bila suicidna.

To da za vrhunski sport novca ponestaje, bilo je jasno u poslednjih nekoliko godina, a ne tek prošle nedelje, jer, Dule i Nebojša su samo katarzično, dakle, vrišteći, objavili kako za fudbal i košarku više nema ni cvonjka. A kada nema ni za leba, nastaje svađa u kući, a prljavi veš se suši napolju. Odnosno, na nacionalnoj frekvenciji.

Dakle, finale višedecenijske sage o rivalstvu Zvezde i Partizana, kao u fabuli svake srpske priče, sadrži sve neophodne elemente zapleta: politiku, novac, tajne službe, varanje, plakanje, euforiju, tuču, poneku smrt i bankrot.

Odmah po stupanju Tita na presto, maršal shvata, iako lično za fudbal nije mario kao za mačevanje, da socijalizam mora stvoriti dva moćna fudbalska tima, kao simbole ključnih poluga novih vlasti – vojske i policije. Zato Partizan postaje tim Jugoslovenske armije, a Zvezda policije. Razume se, nisu crveni smislili duboko pogrešnu sintagmu, da je fudbal najvažnija sporedna stvar na svetu.

Nema tu neke naročite mudrosti: od rimskih imperatora, do Berslukonija – rulja, gladijatori i ljudske glave ili lopte koje se šutiraju, zavisno od epohe, zapravo su – najvažnija stvar na svetu. Nije li, to pokazalo hipnotičko stanje nacije prilikom posmatranja gladijatorskog duela Duleta i Nebojše? Da nisu, možda, njih dvojica pričali o investicijama, BDP-u, platama i penzijama?

Ali, prapočeci rivalstva Zvezde i Partizana bili su idilični. Upravu Partizana zauzeli su generali KOS-a, oko koje se čak motao i Svetozar Vukmanović Tempo, dok Zvezdine kote osvajaju udbaši Slobodan Penezić Krcun i njegova ekipa, uz prisustvo republičkih vlastodržaca, Draže Markovića i kasnije, Petra Stambolića. Šteta što je Sloba umesto fudbala, više voleo Miru. Možda bi tada i njihova i naša sudbina bila srećnija.

Zvezdin štab za specijalne operacije formiran je u restoranu „Madera”, gde je za stolom u ćošku, svim igrarijama upravljao legendarni dr Aca Obradović, dr No jugoslovenskog fudbala, uz sadejstvo sa glumčinom Ljubom Tadićem i Miljanom Miljanićem, vrhovnim komandantom Jugo-lige i trenerom Real Madrida.

Generalski klub vojne obaveštajne, stacioniran na stadionu JNA, takođe se znatno više bavio time kog će igrača preoteti Zvezdi u prelaznom roku, nego borbi sa unutrašnjim i spoljnim neprijateljem. Tako je kolona crnih mercedesa poslata u kraljevstvo bakra, da otme Miloša Milutinovića. Kada su supertalentovanog driblera iz Bora strpali na zadnje sedište, do Beograda su ga prebacivali krišom u nekoliko vozila.

I Zvezda i Partizan su se toliko dugo borili oko Stevana Ostojića, centarfora zvanog „mister promašaj”, da su u Niš poslati lično dr Aca Obradović i Ljuba Tadić, uz pratnju tajne policije. „Otmičari” su centarfora potom krili po vinogradima, kako neprijateljske partizanove snage ne bi provalile lokaciju sporog, ali sjajnog napadača sa „južne pruge”. Zbog afere sa Ostojićem, koji je plaćan iz crnih fondova i takozvanog tehno-menadžerstva, iz fudbala su na izvesno vreme udaljeni dr Aca Obradović i Partizanov specijalac Hugo Ruševljanin.

Crni fondovi i tehnomenadžerstvo, bile su, zapravo, samoupravne sintagme za ono o čemu su govorili Vujošević i Čović. I tada i sada, tajnim putevima, uz blagoslov političara, Zvezdi i Partizanu se delio narodni novac. Uglavnom bez priznanica i bez rezona.

Jer, Jugo-liga je, za razliku od ove današnje, bila svetski vredno mesto fudbalskog biznisa: Dinamo, sa Mlinarićem i Deverićem; Hajduk, sa Sliškovićem i Žungulom; Partizan, sa Mocom Vukotićem i Vokrijem; Zvezda sa Pižonom i Duletom Savićem, a svi oni, sa Miljanom, Ćirom Blaževićem, Antom Mladinićem ili Ivicom Osimom, bili su zapravo moćni finansijski koncern i suptilna muljaža komplikovanih međurepubličkih odnosa. Samo su naivci posmatrali fudbal kao trčanje za loptom. Prva jugoslovenska liga bila je poligon sofisticirane politike republičkih kadrova i mešetara, koji su, zajedno sa sudijama, komesarima za bezbednost i, razume se, usijanim medijima, stvorili cirkuski spektakl koji se iz nedelje u nedelju kotrljao, iz grada u grad.

Moćni republički klubovi, a svaki od njih je bio spreman bar za finale Kupa Uefa, poput sarajevskog Želje, niškog Radničkog ili skopskog Vardara, predstavljali su nove simbole postkomunističkih etničkih kaprica, koji su eskalirali u neizlečivu paranoju.

I, utakmica je mogla da počne. Stvorena je nova sorta – huligan – kao regrutna baza paravojnih formacija, sa namerom da destabilizuju zemlju i unese strah i nasilje kao osnovno stanje strašnih dana i tek nešto jezivih noći.

Tadić, Dačić, Vučić…

Rat je završen, ali bože moj, sukobi se nastavljaju mirnim sredstvima. Huligani su samo prešli u rezervni sastav, kao teritorijalna odbrana i civilna zaštita republičkih kvazidemokratskih režima.

Tokom ratnih, devedesetih godina, Partizanom vlada Slobin premijer Mirko Marjanović, ali Zvezdom komanduje Dragan Džajić i ravnoteža se nekako održava, ali to više nisu infantilne igre besposlenih obaveštajaca i maderaša. Vlasnici manjih klubova počinju da, u džipovima, lete u nebo, a oko stadiona počinju da se okupljaju pripadnici kriminalnih gangova. Arkanov Obilić osvaja titulu, a pojava Cece u loži Bajerna umalo da kod Bekenbauera i Rumenigea stvori trajnu razrokost.

Ali, sa Arkanom je ubijen i Obilić. Zvezda i Partizan ostaju sami. Nestaju Radnički iz Niša i Kragujevca, Borac iz Čačka kapitulira. Gde li je Napredak iz Kruševca...? Čujem da propada Rad. Vojvodina, verovatno najbolji tim poslednjih godina, nema snage da se odupre centralizmu, kojim upravljaju takozvani fudbalski radnici, pa ravničari nikako ne mogu da osvoje nacionalno prvenstvo. Valjda je Pastor, kao uslov ulaska Mađara u novu vladu, zatražio bar Kup. Vojvodina slavi 100. rođendan, a mediji o tome ćute, kao da u slavljeničku tortu Novosađani stavljaju aflatoksin.

Partizan je osvojio poslednjih šest titula prvaka. Valjda je tako, jer sam odavno, kao zvezdaš, prestao da brojim. Brinem, naime, za svoje zdravlje. Da li je apsolutna dominacija Partizana na „Marakani” zaista povezana sa političkim navođenjem titula u Humsku 1? Naime, bivši predsednik Boris Tadić je bio partizanovac, poput njegovog naslednika Tomislava Nikolića i odlazećeg premijera Ivice Dačića.

Ali, Partizan je, budimo pošteni, kupovao ili odgajao sve vredno što zna da šutne loptu po Srbiji i Crnoj Gori, a ima 16 godina. Od Jovetića, do Lazara Markovića i Miloša Jojića. Zvezda je, budimo opet iskreni, kupovala mahom komičare.

Zvezdaši se sada nadaju ustanku koji će srušiti „grobarski fudbalski poredak”, smatrajući da će Vučić, osim što će  iskoreniti korupciju i kriminal, uspeti da učini bar još nekoliko stvari: da nas odvede peške na Mesec i da smeni Partizan sa vlasti. Ali kako, ako Vučić ne igra, jer, kada bi sišao na teren, to bi ličilo na njegovo đuskanje u „Plesu do snova”.

Otuda potiču svi problemi sa Zvezdom, Partizanom, nama i fudbalom. Zato što verujemo da političke vođe rešavaju utakmice. Kako se to nekada zvalo? Tri boda za zelenim stolom?

Aleksandar Apostolovski

-----------------------------------------------------------

Primirje i prelasci

Jedan od retkih slučajeva, kada su Zvezda i Partizan sklopili primirje, dogodio se 11. avgusta 1964. godine. Tada se Velibor Vasović iz Zvezde vratio u Partizan, dok je Zvezdan Čebinac, prešao iz Zvezde u Partizan.

 ---------------------------------------------------------

KAR­LOV UGAO 

• Der­bi Vu­jo­še­vić–Čo­vić od­i­gran je pred pu­nim tri­bi­na­ma i obi­lo­vao je gru­bo­sti­ma. 

• Što se fi­nan­si­ra­nja ti­če, i be­o­grad­ski klu­bo­vi Zve­zda i Par­ti­zan usko­ro će bi­ti na vo­di. 

• Na­vi­ja­či, ko­ji re­ke­ti­ra­ju po­la Sr­bi­je, mo­gli bi da odvo­je ko­ji di­nar i za svo­je klu­bo­ve. 

• Vo­đe na­vi­ja­ča ži­ve kao i sin­di­kal­ne vo­đe. Na ra­čun čla­no­va. 

• Upra­ve klu­bo­va or­ga­ni­zo­va­ne su u kar­te­le. 

• Da li je Par­ti­zan čet­nik, a Zve­zda ko­kar­da, pa se to­li­ko sva­đa­ju?! 

• Kad se na­ši klu­bo­vi bu­du pri­va­ti­zo­va­li, ga­zde će da ot­pu­ste i igra­če, i upra­ve, i na­vi­ja­če. Osta­će sa­mo pro­dav­ci se­men­ki. 

• No­go­me­ta­ši se spre­ma­ju za Bra­zil. A i na­ši fud­ba­le­ri se spre­ma­ju – ku­pu­ju te­le­vi­zo­re i pi­vo.

Dra­gu­tin Mi­nić