EU na testu demokratije

Ukrajinska kriza drma Evropu, bar sudeći prema medijskim izveštajima. Od toga kako kazniti Rusiju a da to ne košta i evropsku privredu, preko pitanja kako stabilizovati i demokratizovati Ukrajinu, do toga kako izbeći da Evropa ostane bez ruskog gasa, samo su neke dilema koje čine pravu dramu za evropske lidere. Međutim, relativno daleko od velikog interesovanja javnosti, u Evropskoj uniji se dešava jedna prava drama, koja se tiče samo građana EU. Izbori za Evropski parlament (EP), koji se održavaju od 22. do 25. maja, dobijaju kao nikad pre veliki značaj jer će, zahvaljujući Lisabonskom ugovoru, evropski parlamentarci prvi put imati presudnu ulogu u izboru jednog od ključnih tela EU – Evropske komisije (EK).

Iako su mediji uglavnom fokusirani na značajan rast popularnosti ultradesničarskih, ultralevičarskih, evroskeptičnih i anti-EU stranaka, to nije presudno za glavobolju lidera EU. Ključna drama leži u tome što se posle niza godina, prema istraživanjima javnog mnenja, očekuje da izjednačeni rezultat ostvare tradicionalno dva najveća bloka – Evropska narodna partija, koja okuplja umerene konzervativne stranke (inače vladajuće u ubedljivoj većini članica EU), i Alijansa socijalista i demokrata, koja okuplja socijalističke, laburističke i socijaldemokratske stranke.

Pre pet godina odnos broja njihovih evroposlanika je bio 274 naspram 174 u korist narodnjaka, dok se sada prognozira da će odnos biti 214 prema 213 u korist socijalista. To znači da bi većinski blok lidera čije su stranke u EPP-u (a to su Angela Merkel, Donald Tusk, Marijano Rahoj, Viktor Orban...) bio onemogućen da tako lako progura svog kandidata za predsednika Evropske komisije – bivšeg premijera Luksemburga Žan-Klod Junkera. To sve povećava šanse socijaldemokratskom bloku koji je za tu važnu funkciju predložio Marina Šulca, aktuelnog predsednika Evropskog parlamenta.

Zbog toga ne čudi da je Junker krenuo u kampanju po EU i to u američkom stilu – u autobusu brendiranom njegovim fotografijama, uz intenzivnu kampanju na internetu, izborne manifestacije i razgovore sa građanima širom EU. I reklo bi se, pa u čemu je tu drama. To je uobičajeni način da se pridobije podrška građana na čiji život će njegov rad imati presudan uticaj, imajući u vidu ogromne izvršne ali i zakonodavne nadležnosti EK.

E pa, drama leži u tome što skoro izjednačeni rezultat narodnjaka i socijalista znači da bi evropski parlamentarci mogli da odbiju ono što nemačke kancelarka Angela Merkel svojim uticajem obezbedi u Evropskom parlamentu. Doduše, budući da su i Junker i Šulc poznati kao istaknuti pobornici federalizacije EU, problem bi mogao da napravi i britanski premijer Dejvid Kameron, koji bi njihov izbor mogao da blokira i pre nego što dođe do Evropskog parlamenta.

Svako tu nastoji da ostvari svoje stranačke ili nacionalne interese, dok su interesi građani stavljeni u drugi plan. Omogućavanje građanima EU da preko direktno izabranih predstavnika imaju odlučujuću reč u izboru EK koja predlaže propise ili ih sama donosi i to o brojnim pitanjima – od bankarskih bonusa preko kažnjavanja velikih korporacija do propisa o poljoprivredi i obnovljivoj energiji – predstavlja svojevrsnu demokratsku evoluciju EU.

Međutim, sva je prilika da će na ovom testu demokratije lideri EU opet izbeći bržu demokratizaciju evropskih institucija te da će izbor vodećih funkcionera EU – predsednika Evropskog saveta, predsednika EK, visokog predstavnika EU za spoljne odnose i bezbednosnu politiku i predsednika EP – završiti već uobičajenom trgovinom. U toj trampi predsednik EK sasvim lako bi mogao da postane neko od već pominjanih džokera u igri, kao što su danska socijaldemokratska premijerka Hele Torning-Šmit i irski konzervativni premijer Enda Keni.

Iako Junker isistira da predsednik EK treba da postane on ili Šulc te da bi svaki drugi rezultat „otvorio ozbiljnu krizu u Evropi” i ugrozio „demokratski legitimitet” Unije, sasvim je verovatno da demokratija opet isklizne u izboru čelnika moćne briselske birokratije.

I pritom se, izuzev pojedinih analitičara, mako ko pita kakav predsednik EK je sada potreban Uniji. Da li joj je potreban neki novi Žoze Manuel Barozo, taktični rukovodilac koji se trudi da slučajno ne naljuti moćne članice EU, naročito Nemačku? Ili joj je u trenutku kada se tetura ka ivici dezintegracije potreban neki novi Žak Delor, koji će zarad evropskih principa solidarnosti činiti i nešto što se u pravi mah ne dopada Berlinu ili evroskeptičnom Londonu?

EU je, bez sumnje, potrebna EK koja će dosledno braniti interese građana EU pa neće spuštati nos kada lideri država članica, zarad sitnih interesa u unutrašnjoj politici, žele da smanje budžet EU i to baš na projektima podrške nauci ili razmeni studenata. Još manje je potrebna EK, poput aktelne Barozove, koja je odbila da deluje po prvom predlogu u okviru Evropske incijative građana, institucionalnog uključivanja građana u odlučivanje o sudbini EU. Prva inicijativa, za koju je prikupljeno bezmalo dva miliona potpisa, odnosi se na to da se obezbedi da svi građani EU imaju pristup pijaćoj vodi. Ako EK izbegava da deluje po ovakvoj inicijativi onda je zasad još dug put za demokratiju da uđe u institucije EU. Samim tim ne može se očekivati da građani EU u zvaničnicima u Briselu vide vlast koju su oni birali.