Povratak korenima

Draglica na Zlatiboru – Velika šatra je nasred livade, zvuci trube se razležu sve do visokih borova, a na ulazu u livadu s puta između dva drveta zategnut vidljiv natpis: "Sabor bratstva Šuljagića". Osmeh, rukovanje, pa bratski zagrljaj pristiglih. Rođaci, dalji i bliži, mlađi i stariji, iz daleka doputovali, raduju se ovom viđenju, tu u kraju njihovog zajedničkog pretka.

Slika je ovo sabora bratstva Šuljagića, prekjuče održanog u selu Draglici, u nenarušenim lepotama onog izvornog, gornjeg Zlatibora. Prizor skupa koji je sabrao više stotina članova ove brojne i složne familije. Da rođačke veze ojačaju, korena se sete i tradiciju okupljanja, prošle godine započetu, nastave.

Ni vremena ni truda nisu žalili da se u postojbini sretnu sa bratstvenicima. Došli su ovde i iz Beograda, Vojvodine, gradova širom Srbije, ali i iz Mostara, Slovenije, pa i daleke Kanade. Pretežno Šuljagići, a tu su i Čumići, Šišakovići, Lečići, koji vode poreklo od Šuljagića i, kao oni, slave Tomindan.

Zajedničko im je, kažu, poreklo od istog pretka. Vrh njihovog bogato popunjenog rodoslova pripada Savatiju Šuljagiću, rodonačelniku familije, koji se u Draglici nastanio još 1690. godine. Od Savatijevih sedam sinova porodična grana se širi na mnoge strane. Danas Šuljagića ima na stotine, i po Americi, Australiji, Evropi. Vele da ih je u Srbiji najviše u Užicu, Beogradu, Požegi, Banatskim Karlovcima, a po svetu u Milvokiju, Adelaidi, Hanoveru. U Draglici sada ima tridesetak domaćinstava ove familije.

Po dolasku na sabor najpre su svi otišli da posete mermerno spomen-obeležje, sa gravurom starinske građevine, podignuto na mestu gde je bila prva kuća Šuljagića još u 18. veku. Potom, čitavo popodne družili su se pod šatrom, uz bogat ručak i svirku trubača. Našlo se tu i staro i mlado: najstariji učesnik ovog druženja je Janko Šuljagić sa 86 leta, najmlađi četvoromesečni Luka Šuljagić. Pevali su i veselili se saboraši, ni sitna kiša nije uspela da im pokvari dobro raspoloženje.

– Ovaj sabor održavamo da se ne razrodimo, ne zaboravimo korene, da u ovom zahuktalom i brzom vremenu skrenemo pažnju na tradiciju i izvorne vrednosti. Pa i da ukažemo na zaboravljenost ovog predivnog kraja. Naša saborska poruka je da niko ne sme da naruši ove lepote i da gornji Zlatibor treba zaštititi od divlje gradnje – kaže nam domaćin ovog sabora poznati užički lekar dr Strajin Šuljagić.

– Kad smo se prošle godine prvi put ovako okupili – nadovezuje se Dragličanin Radivoje Šuljagić – rešili smo da ovo postane tradicija, i to svake prve subote u avgustu. Onda nas je bilo više od šeststo, sada nešto manje, ali vidite kako je lepo i veselo, kako odjekuje pesma zlatiborska.

I dobro su se počastili okupljeni, obilje hrane pripremano je za trpezu pod šatrom, dok se pet velikih zemljanih lonaca punih svadbarskog kupusa pušilo na vatri iza šatre. Član odbora za organizovanje sabora Zoran Šuljagić, sa Bele Zemlje kod Užica – jedan, kako reče, od čak sedam Zorana Šuljagića iz familije – objašnjava da su se za ovu priliku domaćinski spremili, obezbedivši 220 kila jagnjećeg i prasećeg pečenja, 250 kila svadbarskog kupusa u kome je skuvano 50 kila suvog mesa, zatim 50 kila pršute za predjelo, veliki kamion hladnjaču pun svakojakog pića... Trošak snose svi bratstvenici: odrasli koji dođu na sabor daju po 1.000 dinara, a uz to, ko hoće, dobrovoljno učestvuje i sa svojim proizvodima.

A da bi stigao na ovaj sabor najveći put prešao je Mirko R. Šuljagić, čak iz Vankuvera u dalekoj Kanadi. Rodom je Beograđanin i u toj severnoameričkoj državi živi šest poslednjih godina. Po struci je mašinski inženjer, radi kao konsultant u jednoj naftnoj kompaniji.

– Putujem na Srednji istok poslom, pa sam zamolio vlasnika firme da napravim prekid i koju sedmicu provedem ovde na Zlatiboru. Dolazim u ove divne krajeve odmalena, cele raspuste sam tu provodio. Ovakav događaj zaista vredi, Srbija na ovaj način treba da se vrati onome što je, čini mi se, izgubljeno: porodici, familiji, našim korenima. Poznajući život na zapadu, shvatio sam da mi u Srbiji teško razvijenom svetu možemo da pariramo tehnologijom, ali imamo druge vrednosti. Recimo, hrana koju na zapadu jedu je gotovo sintetička, a ovde se najlepše jede, hrana je prirodna i zdrava, čiste su vode i vazduh, lepote izuzetne. To treba da negujemo i svetu predstavljamo – kaže Mirko Šuljagić.

I trajalo je ovo druženje složnih bratstvenika dugo u noć. Ovde među borovima zavičajne Draglice koja je, kako rekoše, njihovo najtvrđe uporište.