Tovljenje mržnje

Razbojništvo u gledalištu na nedavnoj fudbalskoj utakmici Novi Pazar – Crvene zvezda (0:1) na dnevni red postavlja pitanje na koje toliko dugo ne može da se nađe odgovor da verovatno niko i ne pomišlja da ono stvarno može da se reši.

A pred nama je „večiti derbi” koji sam po sebi donosi i svojevrsno vanredno stanje u okolini dva najveća stadiona u zemlji. Šta se na njemu dešavalo jesenas zaista treba da se otvore četvore oči.

Posle nereda na tribinama uvek slede obećanja da je to poslednji put da se tako nešto desilo. Neko i bude kažnjen, ali s obzirom da problem ne samo što nije iskorenjen, nego sve dublje pušta korenje, jasno je da to što se preduzima nije uopšte delotvorno.

Zbog toga treba da se potraži drugačiji način za lečenje. A za to je potrebna i nova dijagnoza.

Dosadašnje su, što se vidi i po rezultatima terapije, bile pogrešne ili, ublaženo rečeno, površne. Kao kad bi umesto uništavanja uslova za pojavu malarije bili ponaosob traženi komarci koji je prenose.

Pošto je boljka uzela maha ne može preko noći da joj se nađe lek. Ali, što pre počne da se traga za njim, pre će da bude i nađen.

U ovom slučaju, a takvih primera je, na žalost, mnogo, iskopan je ponor između reči i dela. Svi ponavljaju da sport zbližava, a u stvari on razdvaja.

Te podele se neguju i podstiču s najviših mesta. Ulje u vatru sipaju i države, i međunarodne sportske organizacije, i nacionalni savezi, i klubovi, i mediji...

A i oni kojima je jedini interes u sportu da zarade. I njihov uticaj je, izgleda, i postao presudan.

Može ruka u vatru da se stavi da njihova namera nije da tove mržnju u sportu. Ali oni je, ipak, hrane.

Danas, možda, većina smatra da su „jug” i „sever” izmišljeni da bi suprotstavljene navijačke grupe bile najdalje jedna od druge. I da imaju svoju teritoriju.

Budući da su to mesta s kojih se najmanje vidi šta se događa na celom igralištu za njih ulaznice najjevtinije. Nekada su tu išli oni s najplićim džepom, zatim đaci, studenti, vojnici... Zbog toga tamo nisu ni postavljana sedišta, pa se prostor za publiku iza golova zvao „stajanje”.

Sada se dolazi da se pruži podrška „svojima” da pobede. Za tu pomoć mole igrači, treneri, funkcioneri, klubovi, selektori, reprezentativci, rukovodstva saveza...

Tome se priključuju i mediji. Pa i državnici. A i znani i neznani. Pogotovo kad može da se maše patriotizmom.

Među „našima” nema mesta za „njihove”! Odavno je nezamislivo, ne samo kod nas, nego i u celom svetu, da navijači različitih timova budu izmešani na tribini.

Fifa i kontinentalne fudbalske federacije u tome ne vide koliko je shvatanje o sportu izvitopereno i koliko samim tim i one ubrizgavaju otrov u njega. Namere su dobre, ali i put u pakao je popločan njima.

Od nekog doba je poželjno da se dolazi sa obeležjima kluba ili reprezentacije na stadion. Od tada je ne samo jasno koja ptica kome jatu pripada, nego je i podela očigledna.

Otkud potreba nekome ko dođe na utakmicu da nosi majicu s ovakvom ili onakvom „fudbalskom” porukom? Kao što nema nikakvog sportskog razloga da to nekome smeta. Još manje da se na to odgovori divljanjem.

Ali „patriotizam”, bilo lokalni, bilo opšti, odlično je tlo za – zaradu! Što je on veći bolja je prodaja svega – od pića do turističkih aranžmana, od perika u klupskim ili nacionalnim bojama do građevinskog materijala za sportske i prateće objekte.

I onima koji nisu zainteresovani za sport prija kad „njihovi” pobede „tuđe”. I da se to ostvari ne biraju se sredstva. I onda se pamti „šta su oni nama uradili tad i tad” i „vreme je da im se vrati”.

Izgubljeni rat rađa revanšizam. Umetničko remek-delo, međutim, ne podstiče nikoga da bude nadmašeno. Tako i u sportu. Izgredi na tribinama su danima tema koja se u javnosti osvetljava sa svih strana i na njih se često podseća, a lepi slučajevi koje daju navijači (ima i takvih) više su neobični događaji, koji brzo odu u zaborav, nego primeri koje tražimo da se ponove.

Ko se još seća da su prošle godine Škoti čistili sneg s igrališta da bi u Novom Sadu mogle da igraju njihova i naša reprezentacija? Još manje da nekome to bude primer za ugled. Ili kad navijači dobrovoljno daju krv? Ono što je bilo u Novom Pazaru i slični nemili događaji lako iziđu iz Pandorine kutije. I uvek su opasni bez obzira koliko je vremena proteklo.