Arhitektonski muzej na otvorenom

Već nekoliko generacija u porodici Dušana Jovanovića starosedeoci su Beograda. Iako se poznati oboista i direktor Muzičke produkcije RTS-a školovao u inostranstvu i nastupao na koncertnim podijumima širom Evrope i sveta, ljubav prema Beogradu ga je vraćala nazad.

Često ga pitaju kako mu uspeva da velika svetska muzička imena današnjice dovodi u Beograd. Nisu to ni novac, ni najbolji instrumenti, još manje visok standard života. To je uočljivo prisustvo različitosti , kaže muzičar. Od ruralnog sveta do najfinije gospode.

Možda je najbolju definiciju dao jedan uvaženi svetski violinista kada je rekao: "Posle samo dva dana u Beogradu, više ništa nije isto".  Sa ovom tvrdnjom saglasan je i Dušan Jovanović koji je Beograd analizirao iz različitih vizura. Često se selio kako iz evropskih centara, tako i po Beogradu.

Živeo je na Vračaru, pored Kalenić pijace. Tu je imao pomešan osećaj Istanbula, Bronksa i Menhetna, sve na jednom mestu.  On veruje da je mesto gde stanuje ponekad i deo kompromisa koji čovek čini zarad drugih, zarad sebe.

Više nema vazduha

Umetnik i direktor muzičke kuće od najvišeg nacionalnog značaja nema nedoumicu oko izbora najdraže ulice. Njegov kraj je Dorćol, Ulica gospodar Jevremova. Jedna od najstarijih i najznamenitijih beogradskih ulica proteže se od Skadarlije do Kalemegdana. Gospodar Jevremova je arhitektonski muzej pod otvorenim nebom.

– Iako sam sa osamnaest godina otišao iz Beograda na studije u Keln, kasnije Sidnej, Ljubljanu, nastupao u Nemačkoj, Francuskoj, Holandiji, Belgiji, jedan poseban, gotovo patološki odnos vraćao me je Beogradu. Sa generacije na generaciju prenosila se priča, ljubav i legenda o Beogradu. Stari grad, Dorćol je naša kuća. Gospodar Jevremova je ulica u kojoj sam odrastao. Krajem 20-ih godina prošlog veka, moji baba i deda, koji su bili zubni lekari u Francuskoj, odlučili su da se vrate. Kupili su veliku, trospratnu kuću u Gospodar Jevremovoj 46 koja je dugo bila vlasništvo naše porodice. Nažalost, posle rata ona nam je oduzeta. Još uvek imamo gorčinu da živimo u nedovoljno slobodnom gradu. Sada je na ćošku jedna pekara, koja je naše vlasništvo. Kada bude izvršena denacionalizacija, to će nam biti vraćeno. Tu su i Bajrakli džamija, Vukov i Dositejev muzej, Pozorišni muzej, ambasada Makedonije... Nekada sam u toj ulici poznavao gotovo svako dvorište, tražio tajne prolaze. Čukur-česma je za mene kao školarca bila lađa, osećao sam se kao kapetan broda. Pošto ne stanujem tu, ne provodim puno vremena u njemu. Ali, kada se danas nađem u toj ulici, osećaj je da je ona zagušena. Nema vazduha. Prosto, to je ulica u kojoj se više ne diše – komentariše umetnik koji je poslednjih sezona uspeo da skrene pažnju kulturne javnosti na nastupe orkestra na čijem je čelu.

Diktatura u obrazovanju

U toku nedavno završene sezone Vlada Srbije uputila im je novčanu donaciju u vrednosti od milion evra za nabavku novih instrumenata i obeležen je jubilej – 70 godina postojanja Simfonijskog orkestra RTS-a. Na prestoničkim ulicama, muzičar, međutim, primećuje  nedostatak reda i osnovnih pravila ponašanja.

Nažalost, građanima Beograda nedostaje elementarna kultura u ophođenju. Lišeni smo osnovnih estetskih i komunikacionih vrednosti. Ne treba puno truda da nam grad bude lepše, udobnije i, pre svega, humanije mesto za život. Nekada, istinski pomišljam kako bi jedino prosvećena diktatura u obrazovanju ovde mogla da ima dugoročan uticaj. Jer, kada dođe taj trenutak da nacionalna kultura bude uništena i "zgažena", tada padaju civilizacije, nestaju gradovi i zatrpavaju se ulice – ističe  naš sagovornik. On smatra da postoje različita viđenja povodom izgradnje nove Opere.

– Ne mislim da je Opera prioritet. Nama treba koncertna dvorana po evropskim standardima. Ni "Kolarac" ni "Sava centar" nemaju dobro rešenu akustiku. I dok je po kapacitetima "Kolarac" mali, "Sava centar" je kongresna, "gluva" dvorana. Poslednjih godina se ulagalo u gradska pozorišta. Mislim da su kantomani, ljubitelji operske umetnosti i simfonijski muzičari zaslužili da i oni dođu na red – naglašava Jovanović. Kada bi bio u prilici da nešto uradi, gradski parkovi su ono čemu bi, bez ikakve  dileme dao prioritet.

Tašmajdanski park je neprihvatljivog izgleda. Uvek se pitam zašto "Zelenilo" ne zasadi dovoljno travuže. Zašto deca moraju da se igraju u oblacima prašine. Nažalost, malo se razmišlja o deci. Po tom pitanju bi moralo mnogo više da se uradi i da se deci pruži mogućnost za igru – jasan je umetnik.

– Kada razgovarate sa arhitektama, reći će da Beograd nije nešto čime možemo da se ponosima u odnosu na druge evropske centre. I to je tačno. Njega su oduvek reprezentovali ljudi. Pojedinci od duha, stila i ukusa. Dosta sam putovao po Evropi i nigde ne možete da sretnete takvu vrstu srdačnosti. Kao stari Beograđanin, danas imam čudan osećaj. U njemu živi svet koji nema nikakav osećaj. Ili, barem, nema pozitivan osećaj prema Beogradu. To je činjenica zbog koje nisam srećan – navodi Dušan Jovanović.