Šarenoliko taksi društvo

Poznata prestonička slika taksiste koji vozi sa raskopčanom košuljom i uz šeretski osmeh priča masne viceve mogla bi u roku od nekoliko godina da postane prošlost. A pored nadaleko čuvene "opuštenosti" beogradskih taksi-vozača, postoji i problem neznanja stranog jezika, što je i njima i mušterijama iz inostranstva ponekad nepremostiva prepreka. 

Našoj redakciji nedavno se javio čitalac koji je prisustvovao jednom propalom pozivu na vožnju.

– Vozio sam se i čuo preko radio-stanice da stranci traže vozilo kako bi obišli centar Beograda. I još obećavaju plaćanje po dogovoru. Vrlo dobar posao, ali izgleda da je problem bio u tome što su insistirali na dobrom znanju engleskog jezika. Dispečer je bar deset puta ponovio o čemu se radi i niko mu se nije javio – kaže čitalac.

Gradska odluka o Auto-taksi prevozu, između ostalog, nalaže da se vremenom taksisti obuku u odela, slično kao što se nedavno dogodilo sa vozačima GSP-a "Beograd".

Priča o veselim taksistima koji psuju kao kočijaši i očijukaju sa mlađim mušterijama ženskog pola i dalje je aktuelna, a Aleksandar Bjelić, predsednik "Žutog taksija", kaže da će uvođenje pravila ponašanja ići malo teže.

– Uvek se oraspoložim kad čujem da bi neko trebalo da upristoji taksistu. Baš da vidim ko će to da izvede – uz osmeh kaže Bjelić i nastavlja: – Ne, šalu na stranu, radi se na tome da se taksisti edukuju, posebno po pitanju jezika. Pre dva meseca je organizovan kurs koji je pohađalo 100 taksista, učili su engleski i nemački jezik.

Prema njegovim rečima, taksista je, po svojoj prirodi, anarhičan tip čoveka i potrebno je neko vreme da bi se situacija dovela u red.

– Taksi-preduzeća bi trebalo da budu jake privatne firme i onda vlasnik može u okviru nje da zahteva način oblačenja, znanje jezika, kao i vrhunsku klasu vozila. Kada se uvede i sistem satelitskog praćenja automobila, mušterija će biti sigurnija od krađe, jer će taksista znati da je praćen. Tada neće moći da se ponovi priča iz devedesetih, kada je Kinez na aerodromu tražio da ode u hotel "Park" u Beogradu, a završio je u Novom Sadu, jer se taksista dosetio da i tamo ima hotel sa istim imenom – kaže Bjelić.

I njegov kolega Miodrag Miljković, vlasnik "Zelenog taksija", smatra da je potrebno uvesti ozbiljna pravila u taksi-službu.

– U ovom trenutku 20 odsto taksista zna engleski jezik. I to su uglavnom mlađi ljudi, koji su tek počeli da taksiraju. Za one od 40 ili 50 godina kasno je za učenje. Potrebno je napisati univerzalni kodeks ponašanja, koji će biti obavezan za sve – smatra Miljković.

Aerodrom je i dalje, kaže on, poznat kao zlatni rudnik za taksiste prevarante. Događa se da stranac upita koliko košta vožnja i taksista mu, kao iz topa, kaže da je 50 evra. Onda strani državljanin pita drugog, a on mu kaže onoliko koliko bude na taksimetru.

– Turista će obično prihvatiti da se vozi za 50 evra, jer je to fiksna cena i zato što se plaši da na taksimetru ne bude mnogo više – objašnjava Miljković.

I dok Beograđani i posetioci iz inostranstva još strahuju da će pričljivi taksista da im opustoši novčanik, Miljković podseća da u taksi-službi ima i ozbiljnih intelektualaca.

– Kroz moje udruženje zaista je prošlo šaroliko društvo. Imali smo i građevinske i mašinske i saobraćajne inženjere. A kod nas je čak vozio i jedan sveštenik. Momak je uredno diplomirao teologiju i dok je čekao da radi svoj posao, taksirao je. Posle je postao pop i batalio taksiranje – veli Miodrag Miljković.