Koreja talac talibana

Analiza vesti
Nastavlja se drama sa južnokorejskim taocima u rukama avganistanskih talibana. Sastanak Džordža Buša i avganistanskog predsednika Karzaija nije doneo očekivani rasplet sudbine preostalih zarobljenih misionara, pošto su oba lidera ostala pri čvrstom stavu da se sa teroristima ne pregovara.
U Seulu su u međuvremenu nastavljeni sopstveni napori da se nekako postigne oslobađanje 16 žena i petoro muškaraca, koliko ih je preostalo u talibanskom zarobljeništvu, nakon pogubljenja pastora koji je bio vođa grupe i još jednog misionara. Uspostavljen je prvi direktni kontakt sa otmičarima, zatraženo je posredovanje Crvenog polumeseca (islamskog pandana Crvenog krsta), ali se i dalje poručuje da su ključevi za rasplet drame u Vašingtonu i Kabulu. Poslednji zahtev talibana je da će taoce razmeniti za samo devet svojih saboraca koji su u zatvorima koje kontrolišu snage NATO-a i avganistanske vlasti sa kojima sarađuju.

Otkako je 19. jula na glavnoj avganistanskoj magistrali, putu između Kabula i Kandahara, otet autobus sa 23 južnokorejska državljanina, nemilosrdnost otmičara i drama zarobljenika u drugi plan su gurnuli neizbežno pitanje: šta su južnokorejski civili tražili u haotičnom Avganistanu i otkud hrišćanski misionari iz (pretežno) nehrišćanske zemlje na terenu fundamentalističkog islama?

Odgovor je pomalo iznenađujući, s obzirom na to da je Južna Koreja dosad u globalnom fokusu bila uglavnom kad je reč o njenoj ekonomiji i odnosima sa problematičnom drugom polovinom Korejskog poluostrva – Severnom Korejom. Prva asocijacija, kad je reč o religiji, bila bi da je ovo zemlja koja, s obzirom na geografsku lokaciju, pripada budističkom verskom krugu.

Činjenica je, međutim, da su Južnokorejci uglavnom ateisti – na popisu stanovništva održanom 1995. tako se izjasnio svaki drugi – ali i da je hrišćanstvo tamo vera koja je u izuzetno dinamičnom usponu.

Dok se na pomenutom popisu, od ukupno 49 miliona stanovnika, 26,3 odsto deklarisalo kao hrišćani, današnje procene kažu da ih je već više od 30 odsto. Budista je, dotle, tek nešto preko 23,2 procenta.

Druga iznenađujuća činjenica jeste to da su Južnokorejci danas najambiciozniji hrišćanski misionari sveta. U raznim misijama, u ukupno 173 zemlje, danas ih je čak 16.000. Više misionara šalje samo Amerika.

Iako je hrišćana manje od onih koji se izjašnjavaju da nisu religiozni, oni su najuticajniji. Hrišćani su tako na čelu prvih deset najvećih južnokorejskih kompanija i većina poslanika parlamenta. Hrišćanin je i šef države predsednik Ro Mun Hjun (to su bila i dva njegova prethodnika). Biti hrišćanin je postalo neka vrsta statusnog simbola, pošto su pre toga sa Zapada uvezeni i prigrljeni kapitalizam i parlamentarna demokratija.

A samo pre sto godina Koreja (tada jedinstvena) bila je budistička zemlja, sa samo nekoliko hiljada proganjanih i diskriminisanih hrišćana. Posle rata i podele poluostrva duž 38. paralele, budizam se odbacuje i u potrazi za jasnijim nacionalnim identitetom posle decenija japanske kolonijalne vladavine. Već 1960. u zemlji je oko milion hrišćana.

Od tada njihov broj dramatično raste. U Južnoj Koreji je danas čak 36.000 crkava, a neonski krstovi u Seulu konkurišu komercijalnim reklamama. Rast popularnosti hrišćanstva nije, međutim, bez otpora: mnogi Korejci su podozrivi prema njihovom naglo poraslom uticaju u nacionalnoj eliti.

Deo tog nezadovoljstva odslikava se i u krizi sa taocima i vidljiv je delimično u medijima, ali mnogo više u internet-forumima, u kojima je obilje negativnih komentara u kojima se konstatuje da su misionari u najmanju ruku bili "arogantni" ako su mislili da će uspeti da nekog preobrate u islamskoj zemlji zahvaćenoj dubokim građanskim ratom.

Skreće se pažnja i na takmičenje pojedinih južnokorejskih crkava za pastvu (među tamošnjim hrišćanima oko 20 odsto su protestanti, a desetak odsto rimokatolici), zbog čega se preduzimaju rizične misionarske misije koje privlače publicitet.

Misionari koji su sada taoci prezviterijanci su, a zvanično su u Avganistanu da "organizuju medicinsku pomoć" i "dečije aktivnosti". Njihova sudbina je u svakom slučaju neizvesna – talibani su sa njima okrutni u ime svog boga – dok je zvanični Seul, apelujući na Vašington i Kabul da u ovom slučaju pokažu "fleksibilnost", u delikatnoj diplomatskoj poziciji. Južna Koreja je pouzdan saveznik Amerike, i ako Amerika u ovoj krizi ne pomogne rizikuje da podstakne antiameričko raspoloženje u ne baš pogodnom političkom trenutku – krajem godine održavaju se novi predsednički izbori i sudbina talaca mogla bi da bude glavna tema izborne kampanje…