Tikva ili kondir?

U eri velikih tehnoloških dostignuća, lako dostupnih informacija kao i ogromne prenatrpanosti proizvoda, čovek je konstantnim bombardovanjem sa svih strana podlegao i upao u vrzino kolo i postao jedan veliki potrošač. Srbin ne bi bio Srbin kad ne bi preterivao u svemu, pa i u tom trošku, jer Srbin želi više, bolje i jače nego što je imao juče. Isto tako Srbin ne bi bio ono što jeste da to na šta je on potrošio ne vide svi.

Devedesete su, srećom, daleko iza nas. Dobrostojeći građanin ove naše države u prethodnih nekoliko godina počinje da se emancipuje i sekularizuje. „Guči”, „Armani” i „Pradu” polako zamenjuju „Lanvin”, „Tom Ford” i „Hermes”. Iz šimika se ulazi u starke, iz „Mercedesovog” zatamnjenog terenca u „mini kuper”. Više se ne jede ćevap već biftek, koji se zaliva grapom umesto rakijom. Moderan Srbin vodi računa o trendovima po svetu, a bogami i slepo ih prati. Danas u glavnom gradu kafeterije niču ko pečurke posle kiše, vodi se računa i o liniji i ishrani i naravno o tome da li je kupljena pomorandža GMO (iako nije baš najjasnije šta to znači). Izbeljuju se zubi. Da. Zubi. To je ono što nam je majka priroda nekada davno podarila, i to ne jednom, već dva puta. To je ono o čemu su pričali da treba da se čuva, tačnije ispirali nam mozak time.

Sve ono što smo kao narod prihvatili iz tog socioekonomski naprednijeg Zapada stoji. I treba da stoji. A da li je čudno da je sve to što smo prihvatili i usvojili krajnje površnog karaktera? Nije. Takvi smo. Srbin o zdravlju razmišlja tek kada mu, ne daj bože, nešto zafali. Srpski „nobles” i „elita” posećuju lekara jedino kada je reč o ugradnji nečeg novog, većeg i boljeg u svoje telo, odnosno kada želi da ukloni ne bi li telo izgledalo veće, jače i bolje. I na to se daju astronomske pare. Usta i zube svako zanemaruje, pri tome ne govorim o slabijem polu koji ubacivanjem silnih kubika ruži ono što je nasledio. Usta i zube, kao ulazna vrata zdravlja. Sve što nas čini, što ubacujemo u sebe, prolazi kroz taj entitet. Šta Srbin nije video i čuo (ili je svesno odbacivao) jeste to da sav taj biftek, sav taj suši, rakovi, gambori i ostale đakonije koje nam je famozni Zapad približio, moraju prvo da se sažvaću pa progutaju. Čime će to da radi – njegov je izbor. Dok se Srbin snebiva da odvoji nekoliko desetina evra, ne bi li sredio to što ga boli u ustima, Radulović zadovoljno trlja ruke jer je taj isti Srbin juče dao nekoliko stotina evra za novi retrovizor svog be-em-vea serije „5”. Vodimo se politikom „prestaće me zub sam od sebe”, dok se u restoranu utrkujemo ko će pre da plati, kao da nas novčanici toliko žuljaju u sopstvenom džepu.

Nakon svega ovoga postavlja se pitanje – da li će se i u pogledu zdravlja i očuvanja istog tikva „pokondiriti” i ostati kondir ili će se nastaviti trend pa će se i ostatak kondira „potikviti”. Da li će i ono malo ljudi sa svešću o zdravlju, pod pritiskom društva, i poslednju ušteđevinu dati na pokoji kubik u usnama i grudima ili će se situacija obrnuti. A nije teško. Pogotovo kada se da odgovor na drugo pitanje. Da li ste i vi svoje zube oprali jutros, a da li ćete ih oprati i večeras. Rekao sam da nije teško.