Na koga se ugleda Srbija

Da smo primenili bar deo stranih modela na koje su se naši političari i reformatori u novije vreme pozivali, oslanjali i u koje su se kleli, Srbija bi danas bila zemlja švedskog standarda, prosečnog ličnog dohotka kao u Singapuru, sa autoindustrijom kakvu ima Slovačka, a EPS bi nam bio profitabilan kao češki ČEZ. A da smo nastavili da primenjujemo švajcarski model koji je do pre pet godina bio na snazi, penzije bi nam verovatno ispraznile ionako plitak budžet jer ne bi pale ispod 60 odsto prosečnih zarada.

Opet, ako se ostvari namera Aleksandra Vučića da reforme sprovede onako brzo kao što je to bilo u Estoniji, to će značiti da će se ispuniti i njegovo „obećanje” iz predizborne kampanje da nas čekaju „krv, suze i znoj”. Vučić je zaključio, govoreći o našim reformama i iskustvu Estonije i baltičkih zemalja, da sve to „zavisi i od naše volje”. Nije jasno da li je Vučić u međuvremenu odustao od singapurskog modela, za koji je pre nekoliko meseci smatrao da je to uzor na koji Srbija treba da se ugleda, ili ih sada kombinuje. Možda ima u vidu i ono što je profesor Predrag Simić tim povodom napisao u „Politici” o singapurskom čudu: „Pogled izbliza na ova jgrad-državu govori da je njegov privredni i socijalni model uspešan hibrid britanskog liberalnog kapitalizma i tradicionalne kineske kulture kakav, istina postojii u Hongkongu, ali je teško ponovljiv bilo gde van ovog kulturnog okvira. Pogotovu ne u Srbiji,koja ima urođenu odbojnost prema bilo kakvom obliku liberalizma i kapitalizma”.

A upravo se po „žestokom” liberalizmu novi uzor – Estonija, razlikuje od Letonije i Litvanije. Mihailo Crnobrnja, profesor Fakulteta za ekonomiju, finansije i administraciju, kaže da je zemlja koju je Vučić apostrofirao kao naš novi reformski ideal krenula na put primenjujući „potpuno, ali potpuno” liberalni model. Estonija je zemlja koja je u Evropi imala najliberalniji model veoma oštrih reformi. Nisu pravili nikakav ustupak prema firmama koje treba zatvoriti. Naravno bilo je u početku dosta bolno, ali se isplatilo. Crnobrnja, međutim, misli da bi nama najviše odgovarao slovački model – zbog sličnih političkih prilika.

Slovačka je jedno vreme bio omiljena „mustra” po kojoj je i Mlađan Dinkić želeo da se uredi Srbija, otprilike u vreme kada nam je ukazivao na svetli primer Keltskog tigra. Ali, na našu sreću, i ovaj model nas je mimoišao, jer je Irska, kojoj se prethodno dogodio privredni bum, u vreme krize postala „mala maca”.

Teško da se neko može prisetiti svih onih modela kojima su nas „usrećivali” političari, ministri i razni stručnjaci, podgrevajući nam nadu da će nam biti bolje (u bilo kojoj oblasti), a još manje nekog koji je uspešno primenjen. Tako ni Kosovo nije postalo kao finska Olandska ostrva, ni kao kineski Hongkong ili Tajvan, niti je sa Srbijom sklopilo sporazum, kao što su to međusobno učinile dve Nemačke, a nije „upalilo” ni britansko–irsko rešenje za Severnu Irsku. Nije odgovarao ni slučaj Južnog Tirola. A ni državna zajednica Srbija i Crna Gora nije uspela da se raziđe po modelu Češke i Slovačke.

Da li zbog potrebe da verujemo u čuda kakva su se dogodila drugima, ili zbog iskrene vere naših propagatora tih modela da su oni zaista mogući i kod nas, možda samo zbog „gađanja” velikim rečima, ili zbog običnog nedostatka inventivnosti ovdašnjih „donosilaca odluka”, tek, pljusak raznih tuđih rešenja kojima nas godinama obasipaju – ne jenjava.

„Imamo strašno mnogo tih nepotrebnih reči, a nemamo nikakvih dela”, primećuje i sociolog Vesna Pešić, dugo godina aktivna političarka, potpuno skeptična u vezi sa svim tim najavama preuzimanja stranih modela. Ne veruje čak ni da će ih neko prosto prekopirati, ocenjujući da je reč samo o trošenju vremena, bez namere da se nešto i uradi.

„To je samo pričanje, što rekao Zoran Radmilović, ’govorite usta da niste pusta’. Korišćenje ovog ili onog modela je ustvari nedostatak pripreme da se određeni problemi rešavaju. Kažu, na primer, cilj je da imamo veću zaposlenost. Ali, ne kažu kako da stignemo do toga. Nema ni znanja, ni volje, ni energije da se utvrdi, najpre, šta je problem, a onda i da se nađu odgovarajuća rešenja. Zato se priča o raznim modelima”, navodi ona.

Ni Crnobrnji nije jasno zašto političari imaju potrebu da građanima ukazuju na neke ideale koje bi trebalo primeniti, često unapred znajući da je to teško ostvarivo. Kako kaže, kada je konkretno reč o modelu Estonije, dva odsto populacije razume o čemu je reč, a 98 odsto ne zna ni gde se ona nalazi ni koji je model primenila.

„Vučić se tu malo zaleteo i više se obraća Kori Udovički i insajderima koji treba nešto da rade, nego svojim glasačima”, ocenjuje on, dodajući da veruje da Vučić upravo računa na to da građani ne znaju o čemu je reč: „To je korišćenje nedovoljnog znanja populacije da se maše nečim što njima izgleda kao veliko i lepo obećanje. Ali Vučić je, posle Đinđića naovamo, verovatno prvi jasno rekao što i Čerčil – nas čekaju krv, znoj i suze. To je u redu, nije zamajavao narod ’liciderskim srcima’.”

U odgovoru na pitanje zašto se stalno potežu razni modeli, i Crnobrnja i sociolog Srećko Mihajlović najpre napominju da smo u vreme Jugoslavije imali dug period originalnosti. „Izgustirali smo i na neki način istrošili autentičnost koja je 30 godina kod nas vladala sa samoupravljanjem, što su neki zapadni teoretičari nazivali ’treći put’”, ističe Mihailo Crnobrnja. Nikoga nismo prepisivali, trudili smo se da sami razvijamo taj model, sa svim njegovim manjkavostima. I sada je, kako ocenjuje, toj priči došao kraj.

„U želji da ubrzamo proces transformacije društva, sada je preovlađujuća deviza ne otkrivati rupu na saksiji i toplu vodu, već naći sistem koji je možda najsličniji našim uslovima”, objašnjava on, navodeći da se modeli ne mogu preslikati od A do Š, ali nema ni toliko modela koliko ima zemalja.

A Mihajlović napominje da smo od zemlje koja je nešto radila na planu političkog i društvenog života što je bilo bez uzora – tadašnja Jugoslavija bila je država od izvornih ideja kada je reč o principima samoupravljanja i nesvrstanosti – stigli do toga da se prema tom iskustvu odnosimo s podsmehom.

„Pominjanje ta dva principa danas znači da se nečemu podrugujete i da nešto svrstavate s onu stranu normale. Valjda se sada smatra da je pravilo ponašanja političara ugledati se na nekoga i da je samo stvar u tome da izaberemo na koga ćemo se ugledati. Otuda, kad imamo takav izbor, možemo se ugledati zaista na razne zemlje”, kaže Mihajlović, ukazujući da, u principu, ne mora biti ništa loše što se ugledamo na druge. Ali da pri tom ne bi trebalo da zaboravimo na ono što su naše autentične okolnosti, što je neka vrsta naše posebnosti, što najčešće radimo, pa se to završava krahom.

„Sigurno je da se treba ugledati na nešto što je dobro, ako to ’dobro’ u našim uslovima može da opstane i da funkcioniše. Međutim, najčešće kad nešto preuzimamo, mi preuzimamo do kraja, bez ostatka, i čudimo se kako to ne funkcioniše u našim uslovima”, kaže Mihajlović, dodajući da zbog toga u našoj političkoj kulturi postoji izraz „da bismo imali englesku praksu, moramo biti Englezi”. Onaj ko to ne shvati, ističe Mihajlović, ništa nije shvatio i ne treba da se bavi politikom.

I Vesna Pešić ukazuje da je normalno da se različita rešenja prebacuju iz jednog kraja sveta u drugi, što se u antropologiji i sociologiji zove difuzija. To je potpuno moguće u vreme unapređene komunikacije.

„Na primer, mi sada govorimo ovim mobilnim telefonima koje nije izmislila Srbija. Ili, stalno se pitam ko je izmislio plaćanje parkinga preko telefona – evo, ako smo tu nekog kopirali, mogu da istaknem da je to stvarno nešto što dobro funkcioniše. Prema tome, usvajanje nekakvih iskustava, ili poznavanje tuđih iskustava, veoma je važno. Kako neko može da nalazi nekakva rešenja tako, ’iz malog mozga’, a da nikada ništa nije pročitao ili video. Ali, onda se nešto kombinuje, vidi se šta odgovara i traži se rešenje primereno našim potrebama”, ističe Vesna Pešić.

Biljana Čpajak

Biljana Baković

-----------------------------------------------------------

Zašto brzo menjamo modele

Mihailo Crnobrnja ukazuje da pozivanje na modele nije rezultat znanja, iskustva i pameti, nego političkog oportunizma. Dođe stranka A i kaže za stranku B da je ona grešila i da mora da bude drugačije. Onda dođe stranka C i kaže da su grešili i A i B i da mora drugačije. To je više politička igra nego spoznaja stručnjaka koji su u tim strankama šta zapravo nije valjalo u tim modelima, smatra Crnobrnja.

Srećko Mihajlović misli da preuzimanje tuđih modela ne može da izađe na dobro: „Znamo da je Milošević imao model švedskog socijalizma. Znamo i kako se to završilo. Evo, imali smo Borisa Tadića, koji je bio čovek bez modela, a i to se nije pokazalo naročito efikasno. Sad imamo Vučića s modelom Estonije. Ali, trebalo bi da budemo Estonci da bismo te modele primenili.”

-----------------------------------------------------------

KARLOV UGAO

• Kad budemo reformisali sebe, možda će nam i ekonomska reforma uspeti.

• Probali smo razne modele: i argentinski tango i irski riverdens, samo još nismo Žikino kolo.

• Moramo da se usredsredimo na sopstvene izvore. Ali, oni imaju dva putića.

• Ekonomski stručnjaci bave se politikom, pa nije čudo da se političari bave ekonomijom.

• I nova reforma će uspeti. Da propadne, kao sve ranije.

• Tragamo za dobitnom kombinacijom. A još nismo uplatili listić.

• Probaćemo sve dok ne uspe. Živi bili, pa videli.

• Ako nam nisu uspele reforme obrazovanja, pravosuđa i sporta, zašto bi ekonomija rušila tu tradiciju?

• Možda nas bolje sutra čeka juče, u socijalizmu.

Dragutin Minić