Blerov pohod na islam

Dajte diktatorima na Bliskom istoku šansu! Bar onima s koji su naklonjeni saradnji sa Zapadom.

Ovako bi moglo ukratko da se predstavi šta je ove nedelje u Londonu rekao bivši britanski premijer Toni Bler kada je, između ostalog, pozvao Zapad da stavi na stranu svoje razmirice sa Rusijom i Kinom i da se umesto toga fokusira na rastuću pretnju radikalnog islama. Prema njegovom mišljenju, borba protiv „radikalizovanog i politizovanog viđenja islama” trebalo bi da bude najvažnija tema za međunarodnu zajednicu.

Aktuelni specijalini izaslanik za Bliski istok Madridskog kvarteta (SAD, EU, UN i Rusija) smatra da su muslimani širom sveta uhvaćeni u „titansku borbu” dva načina promišljanja islama. Kako tvrdi, jedan je moderan, pluralistički i podržava slobodu vere i otvorenu ekonomiju. Drugi, pak, tvrdi Bler, čine islamisti koji odbijaju odvajanje religije od politike i to žele da nametnu celom društvu.

Nekadašnji lider laburista, baš kao što je to radio u vreme svog premijerovanja od 1997. do 2007, i danas podržava neokonzervativni koncept u spoljnoj polititi. Ali, njegovu „dorađenu” varijantu. Izvornu varijantu koncepta svet je mogao da vidi prošle decenije kada je Bler svesrdno podržao Džordža Buša i američku invaziju na Irak. Tada je Zapad, bar njegov anglo-američki deo, zastupao tezu da vojnim intervencijama treba podstaći demokratske revolucije i srušiti despote u arapskom svetu. Bar one koji ne žele da sarađuju sa Zapadom.

To se i desilo Sadamu Huseinu, iako je potom utvrđeno da u Iraku nije bilo ni naznake od oružja za masovno uništenje, čije navodno postojanje je bilo izgovor za rat. Njegovo rušenje, kao i invazija na Avganistan, trebalo je da postaknu demokratizaciju celog regiona. Širenjem arapskog proleća, slično se dogodilo i u Libiji a umalo i u Siriji.

Međutim, sada kada je jasno da seme prozapadnog liberalizma i ekonomije sa slobodnim tržištem ne daje tako brzo plodove na arapskim njivama rastrzanim korupcijom i šiitsko-sunitskim sukobom, prešlo se na „dorađenu” varijantu koncepta. Prema toj varijanti, nije važno da li je na vlasti despot starog kova ili neka demokratski izabrana vlast, važno je samo da „igra” po merilima Zapada i da otvoreno ne podstiče antizapadnjački nastrojene islamiste.

Samo tako je moguće objasniti neverovatne nedoslednosti u Blerovom govoru, koji su pojedini zapadni eksperti okarakterisali kao „gomilu poluistina, prenaduvanih pretnji, srceparajućih zaključaka i loše upotrebenih generalizacija”.

Samo tako se može objasniti to što on vidi radikalni islam kao glavnu bezbednosnu pretnju svetu, a ujedno se zalaže za vojnu intervenciju protiv režima sirijskog predsednika Bašara el Asada, koja bi uključila „aktivne mere” pomoći oružanoj opoziciji u kojoj su, između ostalog, islamisti, džihadisti pa čak i pokret Al Nusra koji otvoreno priznaje da ima veze sa Al Kaidom.

Da licemerje bude veće, među sirijskim pobunjenicima, koje Bler podržava, jesu i pripadnici pokreta Muslimanska braća. Da, istog onog pokreta za čije svrgavanje sa vlasti u Egiptu on hvali vojnu vlast u Kairu i ističe da egipatske generale treba podržati jer „od sudbine te zemlje zavisi i sudbina celog regiona”. Za njega je svrgavanje prvog demokratski izabranog predsednika Egipta Muhameda Mursija bilo „apsolutno neophodno za spas nacije”, a egipatski generali imaju njegovu podršku iz jednostavnog razloga – objavili su rat islamizmu.

Ne samo što je prosto nečuveno da jedan specijalni izaslanik za Bliski istok, koji bi trebalo da bude mirotvorac, otvoreno stane na stranu u jednom „ratu”, već je on u govoru na neki način pokušao da opravda to što je egipatski sud posle samo dva dana suđenja na smrtnu kaznu osudio bezmalo 500 ljudi i to za ubistvo jednog policajca. Iako je rekao da nije saglasan sa tom presudom, on je zamolio sve da pokažu „osetljivost” u kriticizmu.

Da cinizam bude veći, on se pritom nije libio da istakne da Zapad mora da podrži one zemlje koje žele da postignu „principe slobode religije i otvorene ekonomije zasnovane na pravilima”. I nije slučajno to što Bler među ovim principima ne pominje demokratiju, ljudska prava i vladavinu prava. On se ni ne zalaže da na Bliskom istoku ljudi sami biraju vlast i da se svrgnu svi autokratski režimi. Jer da je tako, onda bi na meti njegovih kritika bila, na primer, Saudijska Arabija koja je daleko od Blerovih principa. Saudijski islamizam je za njega u redu, dokle god Rijad ne zavrne naftonosnu slavinu i ne prekine da u velikoj količini kupuje zapadnjačko savremeno naoružanje. Tada vehabizam i autokratski režim nisu za svrgavanje, jer su na „pravoj strani”.

Stoga je u potpunosti lažno njegovo navodno beskompromisno stajanje na stranu onih muslimana koji podržavaju modernizaciju. Za njega je jedini cilj kako da Zapad zadrži energetsku kontrolu Bliskog istoka a da pritom speči potencijalnu moć antizapadnjački nastrojenih islamista. Pa makar se to postiglo uz pomoć najrepresivnijih režima u islamskom svetu.

A da nevolja bude veća, to je samo nastavak čitavog veka vojnih intervencija, podrške tiranijama i manipulacijama Zapadnjaka na Bliskom istoku što je, između ostalog, bio i uzrok muslimanskog besa i ekspanzije islamista i džihadista s početka ovog milenijuma.