„Doca Mičel" u odbrani programa mučenja

Ja sam samo čovek koga su ljudi sa najviših položaja zamolili da učini nešto za svoju zemlju, i uradio sam najbolje što sam umeo, kaže psiholog Džejms Mičel, idejni tvorac programa ispitivanja uz korišćenje tehnika mučenja koji je primenjivan nad osumnjičenima za terorizam.

U prvom javnom obraćanju otkako je pre sedam godina doveden u vezu za kontroverznim programom „pojačanih tehnika ispitivanja” Centralne obaveštajne agencije (CIA), Mičel za „Gardijan” ističe da su on i njegov kolega Brus Džesen u javnosti nepravedno optuživani kao monstrumi, ali ipak odbija da govori o detaljima ozloglašenog programa.

„Bio bih srećan da mogu da ispričam celu priču, ali više puta mi je rečeno da ću ukoliko prekršim sporazum o čuvanju tajne snositi krivičnu odgovornost. Zainteresovan sam za iskrenu diskusiju, ali samo ako me Ministarstvo pravde i federalna vlada oslobode obavezujućeg dogovora”, rekao je on. Doduše, spreman je da uopšteno govori o programu mučenja kojem su pod bezličnim eufemizmom  „pojačane tehnike ispitivanja” podvrgavani osumnjičeni za terorizam. I dalje ga međutim smatra velikim američkim uspehom.

Mičel je za većinu ipak prototip ratnog zločinca i mučitelja. Njegove metode su bile predmet etičkih prigovora, a kritikovani su i u izveštajima dva kongresna komiteta, kao i prilikom interne kontrole CIA.

Među saradnicima poznati kao „doca Mičel” i „doca Džesen” (koji još nije javno govorio o mučenju), svojim postupcima su naelektrisali ionako žestoku debatu o mučenju, terorizmu i vrednostima koja i danas deli Amerikance. Kao vojni penzioneri i psiholozi svesrdno su tragali za novim mogućnostima poslovanja i dodatne zarade. Iskoristili su priliku 2002. kada su pod okriljem CIA postali arhitekte „najvažnijeg programa ispitivanja u američkoj istoriji borbe protiv terorizma”, kako ga još ponegde nazivaju.

„Njujork tajms” je svojevremeno ukazao da je nejasno čime su se dvojica psihologa kvalifikovala za tako osetljiv položaj. Ako se zanemare vežbe u vojsci kojima su prisustvovali, nikada nisu vodili pravo ispitivanje svedoka. Ne poseduju ni odgovarajuće obrazovanje jer su doktorirali na temama o visokom krvnom pritisku i porodičnoj terapiji, ne govore ni reč arapskog niti poseduju teoretsko znanje o korenima i motivima Al Kaide.

„Ali bili su licencirani psiholozi i imali su znanja o brutalnim tehnikama koje su pre više decenija upotrebljavali kineski komunisti. Za vladu rešenu da zauzme odlučan stav prema onima koji su ubili 3.000 Amerikanaca, to je bilo sasvim dovoljno”, ocenjuje njujorški dnevnik.

Mičelovo ime često provejava i u izveštaju Senata o programu pritvaranja i ispitivanja CIA na čije sačinjavanje je utrošeno pet godina i 40 miliona dolara. Otkrića su, makar na osnovu onoga što je „procurilo” u medije, u najmanju ruku optužujuća – da je CIA obmanula Belu kuću, Kongres i Amerikance uopšte, ali i da upotrebljavane tehnike mučenja od osumnjičenih nisu izvukle nikakve korisne informacije.

Mičel međutim tvrdi da se postignuća „pojačanih tehnika ispitivanja” namerno ignorišu. „Ne nerviram se zbog samog programa, već zbog načina na koji se zabašuruju dobri i loši aspekti, a neke dobre strane se kleveću. To je frustrirajuće.”

Pre nego što je Senat započeo istragu Mičel i Džesen su pomenuti i u izveštaju koji je sačinio generalni inspektor CIA 2004. u kojem se navodi da su oni „verovatno pogrešno” predstavili svoju stručnost kada su CIA predložili mučenje kao pouzdan način za izvlačenje poverljivih informacija od zatvorenika.

„Opšteprihvaćeni stav je da sam ja došetao do kapije CIA, zakucao na vrata i rekao: ’Pustite me unutra, ja želim da mučim ljude i mogu da vam pokažem kako da to radite.’ Ili da je neko objavio oglas: ’Traži se psiholog voljan da osmisli program mučenja’. Ipak, mnogo je komplikovanije od toga”, tvrdi Mičel za „Gardijan” i negira vezu sa mučenjem i zlostavljanjem zatvorenika u verovatno najozloglašenijem zatvoru na svetu Gvantanamu. „Sve što se dešavalo tamo pokušavaju da pripišu meni i Brusu. Ali to nismo bili mi. Nismo učinili ništa od toga.”

Za sve su, smatra, krivi članovi Demokratske stranke koji „prepravljaju istoriju” a njega „bacaju pod autobus”. Ujedno, puna su mu usta hvale za Bušovu borbu protiv terorizma.

Jednog dana će možda napisati knjigu „samo da bi objasnio svoje viđenje situacije”. U međuvremenu, kaže da mirno spava i ne uzbuđuje se prterano zbog sve češćih prozivki u medijima i na Kapitol hilu.