Dva jablana

„Maaaaamaaaa!

Napravi mi još jedno parče.„

Mast na hleba, malo soli i aleva paprika – najbolja užina na svetu.

„Ajde, sa’ ću ja, a ti se obuci, nemoj da mi se prehladiš.„

Deca na ulici su imala svoje užine i čekala na mene da nastavimo igru.

 „Dodaj mi, bre, loptu! Što si sebičan.„

Moja ulica vodi sa 2:0,.

Utrččasmo u baru ostalu posle letnje kiše.

Skačemo i prskamo jedni druge.

Svako dvorište je imalo baštu i drveće.

Uvek smo imali musava lica od crnih dudinja i smejali se jedni drugima.

A bilo je tu i kajsija, šljiva, lešnika, oraha, trešanja...

Dva jablana su bila među najvišim u ulici, baš iza naše kuće.

Oni su se uvek nešto domunđavali, i danju i noću.

Leti je njihovo lišće neumorno pričalo sa vrapcima.

Zimi su nekako izgledali višlji bez lišća, parajući nebo svojim oštrim vrhovima.

„Tata hajde da jedemo zajedno, mora da si umoran posle posla.„

Polako bi tata srkao svoju supu, odležao pola sata, a onda bi odlazio da radi po bašti ili u radionicu.

Nije bilo komšije kome tata nije nešto popravio i pomogao.

Veliki trokrilni prozor, veliki kao i ja.

Pazi, sine, da ne razbiješ staklo, bilo bi bolje da se ne igraš tim kleštima.

Bez brige, tata. !!!!!! Odleteše klešta u prozor...lomljava stakla.

Skupih svoja ramena. Zaslužio sam da me lupi po dupetu. Više puta. Pa lepo mi je rek’o.

„Hajdemo, sine, ispočetka” - reče tata blagim glasom.

„Kevo, ćale, imate koji dinar?“

Drugari i ja jedemo polako semenke na korzu.

Ispred nas more odbacenih ljuski suncokreta i duleka.

Gustirali smo semenke i devojčice koje su šetale posle završene škole.

Svako je imao neku simpatiju, ili dve.

 „Uspori malo, sine.„

Usporim malo da me sustignu, pa opet požurim.

Neću baš da me drugovi vide.

Cipele su baš lepe. Tako i prilici budućem srednjoškolcu.

„Vi idite kući, ja ću da dođem kasnije.„

Nisam, valjda, više mali ... ko ide sa roditeljima.

Kevo, cale, javiću se kada stignem na fakultet i kada se sredim.

’Ajde, do viđenja, pa da ste mi dobro i zdravo.

A ti kevo, nemoj, bre, da polivaš onu vodu kad odlazim.

U koje doba, bre, živimo?

Nemoj da me blamiraš. Sve će da ide kao po vodi i bez tog tvog lavora vode.„

Stoje keva i ćale ispred kapije i čekaju da zamaknem ulicom.

Ispraćaju me kao da idem na Mesec.

„Oblaci se, sine, nemoj da se prehladiš. I, jedi, nemoj da si tako mršav.„

Okrenem se na kraju ulice da im mahnem.

Stoje oboje sa visoko podignutim rukama.

Iz lavora u kevinoj ruci, još curi voda.

A iza njih dva jablana njišu krošnje, mašu svojim vitkim granama.

„Ćale, jesi li to ti? Jel’ me čuješ dobro?

Malo je veza iz Australije loša.

Jel’ me čuješ sada? Kako ste, šta radite? Kako je zdravlje?

Gde je keva? Kod komšike na kafi?

Dobro, pozdravi je pa ću da vas pozovem opet uskoro.

Je’l vam treba novac, da vam pošaljem?

Trošite to, nemojte da čuvate kao da ćete trista godina.

Svi pitaju za mene? Fala, pozdravite i vi celu familiju i komšije.

Znam, čujem te. Jel’ keva opet plakala kad sam otišao?

E, lepo sam joj sto puta rek’o da je to glupo.

’Ajde pozdravi kevu pa ću da vas pozovem opet za neki dan.„

Mileeee, jesi li to ti?!

Druže, moj, ne možeš da me se setiš?!
Iz osnovne škole, bre, sedeli smo u istoj klupi u sedmom i osmom.

Jesi’l to ti! Stvarno. Pa sad kada malo bolje pogledam, pa da.

Gde si sada? Jesi li se oženio? Šta radiš tamo? Jesi li u svojoj profesiji? Koliko ostaješ?

Da li se još uvek baviš fotografijom?

Hajde da napravimo izlozbu zajedno jednog dana?

Tu sam još nekoliko dana pa se vraćam.

Gde sam? Pa, u Australiji.

Kolko sam dugo u toj Australiji?

Hajde ti dođi kod mene i moja majka te se sigurno još seća.

Moji su ostarili kao i tvoji.

Zaboravio si ’de mi je kuća?

Pravo ulicom, skreni u drugu desno i kod treće bandere, kod ona dva jablana.

 „’Alo, tata, jel’ me čuješ?

Jeste, dolazim, prekosutra, kao što sam vam javio.„

Tata me čeka na stanici.

Širi ruke.

Briše suze nadlanicom, svija ruke oko mene.

Moj tata plače?

Kako je mama? Ni ona ne može više kao pre. Znam.

Tata ide polako.

Usporim da tata može da održi korak.

Tatin širok osmeh.

Uspeo je da iškoluje sina, da mu da obrazovanje koje on nikada nije mogao sam da ima.

NjEGOV SIN – njegov ponos. Stavim ruku tati preko ramena.

Neka svi vide kakvog ja tatu imam, on je MOJ PONOS.

Gde si siiiiine, majkin!

Kolko dugo te majka nije videla!

Držim joj naborane ruke, ruke koje su očistile kuću milion puta, napravile tolike ručkove, večere, kolače, torte, pekmeze, ajvare, oprale toliko veša, sašile toliko haljina da se zaradi neki dodatni dinar.

Kako brzo vreme prolazi.

Je’ ima naših tamo?

Jel’ se oblačiš da ne nazebeš?

Koliko ostaješ?

Tako malo?

Kada ćeš da dođeš ponovo?

Stoje opet moja majka i moj tata ispred kapije, kao i uvek.

Malo pogureni i nesigurni na nogama.

Dug i topao zagrljaj ... poljubac ... pa zagrljaj ... pa poljubac...pa još jedan ...

„ I bez brige, mama, znam, obući ću se, i redovno jedem, i pazim na sebe, i ...„

Okrenem se nakon nekoliko koraka.

Nema više drveća, vrbaca, vrana a ni lokvi po putu. Sada su tu neke nove kuće sa lepim crvenim krovovima, neki drugi klinci koji ne znaju tajne šutiraja lopte po prašnjavoj ulici, preskanja komšijskih taraba ..... i nemaju lica musava od crnih dudinja.

 „Volim vas puno, i budite mi dobro.„

Na pola ulice se opet okrenem. Spustim torbu. Mahnem obema rukama.

Torba teška, sa teglama slatkog od kasija i višanja, i flašom ili dve domaće, tatine.

Mahnem, dva, tri, pet puta ....

Stoje, čekaju da zamaknem ulicom i mašu rukama podignutim do neba, kao i uvek ... moja dva jablana.

Zoran Petković
Pert
Zapadna Australija