Krvna osveta – nasleđe ili legenda

Krvna osveta je na velikom delu balkanskog prostora sve do kraja 20. veka (Sandžak, Kosovo, Crna Gora, severna Albanija), a verovatno je u nekim oblastima i danas, veoma živa i funkcionalna praksa i ona jeste deo nematerijalnog kulturnog nasleđa Srba, Crnogoraca i Albanaca koji su delili taj prostor. Ona se održavala jer je tokom vekova labavog funkcionisanja države (u okviru Otomanskog carstva – sve do početka 20. veka) potpuno jasno regulisala odnose unutar lokalnih zajednica i bila je odraz tradicionalne, lokalne, socijalne – prvenstveno srodničke – strukture, čiji su ostaci u to vreme bili još uvek potpuno jasno vidljivi (Đuričić, 1975; Đuričić 1979; Kaser 2002). Jasno je da je takav deo tradicije, skupa sa odnosima koje ona podrazumeva, nemoguće štititi, jer ona sa jedne strane u potpunosti negira državnu organizaciju. Sve države u kojima se slična praksa održala do savremenog perioda, ulažu velike napore da je svedu na najmanju moguću meru i dugoročno gledano ukinu. Sa druge strane, u potpunosti je suprotna svim modernim zakonodavstvima, posebno zaštiti ljudskih prava. Ipak, vrednosti i načini mišljenja koji postoje u osnovi ove prakse neophodno je zapamtiti, da bi se očuvao identitet, odnosno saznanje „kakvi smo bili” i da bi bilo moguće savremenim naslednicima objasniti zašto ne mogu da budu takvi i danas, odnosno da je današnji način ekspresije istih vrednosti drugačiji. U tom smislu je dokumentovanje krvne osvete značajno za razumevanje i rešavanje problema unutar aktuelnih odnosa između pojedinaca i grupa – pre svega etničkih i verskih, sve do korišćenja

tih saznanja u realnoj politici.

Pamćenje krvne osvete kao nematerijalnog kulturnog nasleđa moguće je pre svega beleženjem ličnih istorija i porodičnih legendi. Devedeset odsto priča o naseljavanju Srbije počiva na priči kako je neki predak ubio Turčina i u strahu od odmazde se, sa celom porodicom, preselio iz matice (Crna Gora, Kosovo, severna Albanija). Tako je legendarna nasilna smrt, koja proizvodi osvetu (krvnu ili neku drugu) tokom 19. veka postajala odrednica nacionalnog identiteta. Ubistvo Turčina kao zavojevača je iskaz koji – onoga ko priča priču, kao i čitavu njegovu užu agnatsku zajednicu (porodica, rod, pleme) – izmešta iz krvno-srodničke organizacije i smešta u okvire nacije. Time se pokazuje „kvalitet” nacionalnog identiteta, koji se tokom čitavog 19, a u dobrom delu i 20. veka, bazirao na opoziciji mi – stranci, što je u 19. veku na Balkanu po pravilu značilo mi (Srbi) – oni (Turci). Dakle, jasno je da krvna osveta ne može da se štiti kao nematerijalno kulturno nasleđe, ali je upravo zbog toga važno zaštititi legende koje se na nju odnose.

*iz časopisa „Nematerijalno kulturno nasleđe”

Autorka je naučni savetnik Etnografskog instituta SANU 

Ljiljana Gavrilović*

-----------------------------------------------------------

KARLOV UGAO

Ako i dalje budemo pasivni, naša nematerijalna kultura svešće se na nekulturnu materiju.

Hrvati su nam uzeli ojkanje i nemo kolo. Nama ostaje da Slovencima uzmemo jodlovanje.

Svi iz okruženja su bili brži od nas u nominaciji za listu Uneska, zato što mi ne idemo na brzinu, nego na dribling duha.

Svet još ne priznaje tradicije izbeglih Srba Krajišnika. Možda će oni morati da se vrate na mesto zločina.

U našim zakonima nema stavke o nematerijalnoj kulturi. Naši zakoni su čisto materijalistički.

Ako se lišimo sopstvenog identiteta, bićemo neko drugi, a ličićemo na nekog trećeg.

Stanje duha naših političara je takvo, da se više brinu o materijalnim dobrima.

Slavu nam, ipak, niko ne može uzeti. Neka nam je slava.

Dragutin Minić