Brodovi usidreni u vitrinama

Zmajevo – Još kao desetogodišnjaka, dok je maštao da postane moreplovac, Igora Vitjuka je privlačilo brodomodelarstvo i, mada je od tada prošlo skoro pet decenija, ostao je posvećen tom hobiju. I danas ljubomorno čuva i s ponosom pokazuje svoje prve tri minijaturne makete jedrenjaka, a u međuvremenu je napravio više od sto modela starih plovila, pa ga prijatelji u šali nazivaju najvećim „brodovlasnikom” na svetu.

S delom svoje flote redovno se, i to vrlo zapaženo, pojavljuje na mnogim domaćim i međunarodnim izložbama, pa je tako stekao i laskavo priznanje jednog od najboljih brodomodelara u zemlji. Kruna Vitjukovog uspeha svakako je učešće na svetskoj izložbi „Ekspo” u Sevilji u Španiji, gde se predstavio kolekcijom od šest modela jedrenjaka i galija, u kojoj su se našle i mini replike tri broda iz flote Kristifora Kolumba – „Santa Marija”, „Pinta” i „Ninja”. Budući da je vrlo umešan i u dizajnerskim poslovima, stekao je i status člana Udruženja primenjenih umetnika Vojvodine.

– Pošto sam odrastao pokraj Dunava u Novom Sadu, od najranijeg detinjstva družio sam se s brodarima, vozio se čamcima i lađama, „gutao” raznu literaturu o nautici i istoriji pomorstva, pa me je i to podsticalo da se stalno usavršavam u gradnji maketa raznih brodova. Da bih sklopio jedan model, potrebno mi je od 250 do 1.000 sati strpljivog rada, jer se svaki od njih sastoji od nekoliko stotina delova. Koristim, što se kaže, ’zubarski alat’, od pinceta, klešta, igala, skalpela, raznih noževa, pa do izuzetno tankih burgija – objašnjava ovaj entuzijasta, koji vrlo retko primenjuje gotove nacrte, već uglavnom radi slobodne konstrukcije, što se u ovom poslu veoma ceni, pošto je svaki model unikatna tvorevina.

A da bi se sićušni maketarski delovi najpre oblikovali, pa potom lepili, farbali i lakirali, da bi se sklopile minijaturne replike nekadašnjih galija i jedrenjaka, potrebno je neograničeno strpljenje, mnogo maštovitosti, volje i upornosti, što ovom „brodograditelju” nikada nije nedostajalo.

– Veliku preciznost i veštinu zahteva i gradnja maketica u staklenim bocama. Model najpre treba sklopiti na radnom stolu, a potom ga posebnom tehnikom, uz pomoć bakarnih žica, igala i pinceta, kroz grlić flaše smestiti u njenu unutrašnjost. I to je vrlo interesantan, ali i naporan deo brodomodelarstva – kaže ovaj zaljubljenik u brodove, koji za svoje rukotvorine koristi sve vrste materijala: puno drvo, karton, furnir, platno, gips, konce i kanape, razna lepila, boje, sve osim plastike i gvožđa.

Zanimljivo je da je Igor Vitjuk, nakon četiri i po decenije provedene u Novom Sadu, gde je radni vek okončao kao nastavnik praktične nastave u jednoj srednjoj školi, pre petnaestak godina odlučio da stresni život u gradskoj vrevi i vrelini asfalta zameni seoskim spokojem i tišinom, pa se sa suprugom preselio u Zmajevo kod Vrbasa. Kupili su staru prizemljušu u sokaku na obodu sela, renovirali je i opremili, s mnogo ukusa, u idiličnom bačkom ambijentu. Tu su našli mir, a Igor dodatno zadovoljstvo da se više nego što je to mogao u stanu u jednoj od novosadskih višespratnica posveti svom hobiju i opuštajućim domaćinskim poslovima. U gotovo svakoj od prostorija „usidreno” je po nekoliko starih lađa ovog „panonskog brodovlasnika”, a desetine njegovih modela krase i domove širom Srbije, Evrope i Amerike.