Ukrajina u tunelu bez kraja

Sve što se poslednjih dana dešavalo u jugoistočnim delovima Ukrajine izazvano odlukom Kijeva da „uvede red” u Slavjansku, a što se pretvorilo u pravi rat, kao i tragedija u Odesi gde je u požaru u sindikalnom domu poginulo najmanje 46 osoba, jasno ukazuju da bivša sovjetska republika sve više tone u haos.

Na stranu vojne procene o tome ko se i za šta bori, i koliko su u sve umešani i pripadnici plaćenih grupacija angažovanih negde na zapadu, ili proruski nastrojenih ukrajinskih žitelja, ostaje činjenica da se političko rešenje sadašnje drame uopšte ne nazire. Uostalom i vanredni sastanak Saveta bezbednosti UN, održan u petak, o tome je posvedočio na najgori mogući način – bez ikakvog dogovora.

I dok potpuno oprečne optužbe o tome ko je kriv za sukobe stižu i sa zapada i sa istoka, za 11. maj je zakazan referendum o nezavisnosti jugoistočne Ukrajine. Kako će taj refrendum izgledati u senci vojnih i policijskih operacija nije teško pretpostaviti. Kao ni to kako će izgledati izbori za novog šefa države i Vrhovnu radu (parlament) Ukrajine zakazani za 25. maj. A pogotovo na šta će ličiti predizborne kampanje, mitinzi... pa i koliko će poverenja imati građani u izborne rezultate, kakvi god oni bili.

Tragično je to što zemlju koja je zapala u katastrofalnu privrednu situaciju i koja će i kada prođu izbori, praktično, zavisiti od milosti stranih finansijera, Međunarodnog monetarnog fonda ili kredita iz Moskve, vode ljudi koji su, objektivno, na vlast došli – nasilnim putem. Ovo ne znači da oni na sadašnje funkcije nisu mogli biti birani i na regularan način, ali već i sama činjenica da ih ne priznaje veliki deo građana, posebno, takozvanih, „antimajdanovaca” (protivnici nedavnih prozapadnih demonstracija u Kijevu u kojima su stradale stotine ljudi) govori o njihovom statusu, a time i mogućnostima da sprovedu konkretniju politiku koja bi dobila podršku većine Ukrajinaca.

Podeljenost Ukrajine na prozapadni i proruski deo nije novijeg datuma. To je istorijska činjenica. Uz to, privredna slika zemlje, nasleđena posle raspada Sovjetskog saveza (1991), takva je da se najveći deo industrije od koje živi zemlja nalazi u onom, proruskom delu. Ukoliko bi došlo do podele zemlje, zapadni deo našao bi se u bezizlaznoj situaciji. Pri tome govorimo o drugoj po veličini zemlji u Evropi sa preko 46 miliona stanovnika, koji s pravom traže da svakodnevno nešto pojedu, da rade, školuju decu, plaćaju stanarine i gas, koji je odlukom aktuelnih vlasti dobio novu, dvostruko višu cenu. Praktično gledano, moglo bi se reći da sukobi u Slavjansku, gradu o kojem je malo ko van Ukrajine donedavno čuo, imaju funkciju da na neki način skrenu pažnju sa egzistencijalnih problema većine Ukrajinaca.

Ali, kao da se u svemu preteralo. Jer kada jedna strana obori 3 vojna helikoptera, zarobi međunarodne posmatrače i optuži ih za špijunažu, dok druga strana mirno posmatra kako plamen guta Dom sindikata u Odesi, sve sa 46 osoba zarobljenih unutar zdanja, a borna vozila nasrću na goloruke građane, tu svaki poziv na razum i mir kao da gube smisao.

Objektivno, međunarodna zajednica, a pre svega Evropska unija, ili ne želi ili nema odgovor na ukrajinsku tragediju. To na neki način kazuje i da svojevremeni poziv Brisela Kijevu da potpiše Sporazum o pridruživanju nije bio sasvim iskren. Evropi je Ukrajina svakako potrebna ali, istovremeno,  nema nameru da joj da značaj kakav ova zemlja zaslužuje po svojoj veličini, broju stanovnika i geopolitičkom položaju. Jasno je da je pomenuti poziv bio u mnogome i u funkciji širenja Zapadnog vojnog saveza (NATO) na istok, bliže ruskim granicama. To je jasno i analitičarima u Moskvi i zato su se tamo potrudili da ubede, sada već odbeglog ukrajinskog predsednika Viktora Janukoviča, da Sporazum ne potpisuje.

To je bila ona varnica koja je zapalila Ukrajinu čija je lomača već odavno bila pripremljena.

Ipak, vratimo se predstojićem predsedničkim i parlamentarnim izborima. Pitanje je, naime, šta političari mogu da ponude novo što bi dalo biračima barem kakvu nadu da se na kraju tunela u koji su uleteli vidi tračak svetlosti. Sudeći prema primerima nekih drugih istočnoevropskih zemalja koje su u EU primljene u daleko mirnijoj atmosferi, u Ukrajini će se stvari odvijati potpuno drugačije.

Takođe, ni jedna partija koja namerava da se kandiduje na izborima nema danas na svom čelu osobu nesumnjivog autoriteta, harizmatičnu ličnost koja bi mogla da ubedi biračku masu u svoju odlučnost, poštenje, nepokolebljivost... Sve to samo doprinosi beznadežnosti koju je lako pretvoriti u bes i inicirati sukobe. Nažalost, fizičke.

Jedina struktura u svakoj državi, pa i u Ukrajini, koja bi mogla da kaže poslednju reč je – vojska. Ispostavilo se, međutim, da je ukrajinska armija u jadnom stanju. Procene govore da bi malo jači pritisak, sa bilo koje strane, mogao potpuno da je eliminiše i pretvori u gomilu bezvoljnih vojnika i zastarelog naoružanja.

Šta će sve dešavati do 25. maja teško je pretpostaviti. Ono što je činjenica je da je gore pomenuti tunel u kojem se Ukrajina zaglavila – dugačak.