Socijalna anestezija

Nije lako proslaviti Praznik rada u zemlji gde nema posla. Padala je kiša, ali ljudi su se veselili, okretali su se ražnjevi, čurilo je sa roštilja, točilo se pivo. Dok se točilo, bilo je nekakve nade. Iza izletnika i trudbenika na uranku ostale su tone otpadaka, posle slavlja ne može se izbeći osećanje letargije i opšteg mamurluka.

Sindikati, bar oni čiji se lideri često pojavljuju, nisu slavili na ledinama. Za njih je Prvi maj datum borbe za radnička prava, ako je ta prava uopšte moguće odrediti u lavirintima sveopšte društvene konfuzije. Protesti su bili mlaki, kako i dolikuje, a sindikati su najavili nove, masovnije, pre svega protiv novog, dugo najavljivanog zakona o radu.

Sve se to događalo u jakoj senci tek izgovorene zakletve nove srpske vlade, i obimnih, navodno spasonosnih restrikcija koje je najavio prvi ministar Aleksandar Vučić. On je već preduzeo neke mere koje će javnost odobriti. Ministri će ustajati sat ranije, poslanici neće imati odmora, službena vozila, koja su pripadala svakom državnom ćati, biće redukovana i ministrima. Čudi što vlada nije odlučila da se državni činovnici voze nacionalnim vozilom, kao što je to u drugim zemljama. Šta fali limuzini „500L”, koju je promovisao još Boris Tadić? To je baš veliki fića, na koji se lako daju prikačiti i rotaciona svetla.

Vučić nam je, baš kao i Čerčil, obećao krv, znoj i suze, ali badava ako se ne zna, a ne zna se još, šta će se dogoditi na kraju. Živećemo bolje posle 2016, ali od čega? Slutim da će se ministri, niži činovnici i sekretarice nekako snaći za državni prevoz. Žilava je to sorta, nikakve uredbe ranije nisu pomagale, niko im nikada nije mogao ništa, pa teško da će i Vučićeva šaka koja udara po stolu. Ali, nije loše što je podviknuo, bar da se zna u kojim segmentima vlasti je poreklo bahatosti.

U nekim državama, gde je ipak bolje nego kod nas, sindikati su izveli radnike na ulice. Ponegde je bilo uobičajenih okršaja sa policijom. Takav je u suštini Prvi maj, tako je i nastao, da nam živi, živi rad.

U svom opširnom izlaganju, pre nego što su poslanici javno izglasali premijera i njegov tim, Vučićev optimizam je bio uslovan. Potrebno je mnogo toga, bezbroj kamenčića koji bi se uklopili u mozaik pokretanja Srbije iz donje mrtve tačke. Dakle, u opticaju je idealan scenario, u kome bi rad, red i disciplina u parlamentu i vladi, i opšte pregnuće radnog naroda, doveli do birićetne 2017. godine, i dalje. Tada bismo morali da se nađemo na zelenoj grani, ako se ne ispreči nešto što inače nije moguće predvideti.

Ima, naravno, mnogo toga što se ne može predvideti. Ekonomisti su rekli svoje, neki su hvalili Vučićev program, drugi su govorili da on i ne postoji, nego da je to samo spisak želja. A ovo je samo osvrt na nevesele socijalne neprilike u Srbiji, i zatvoren krug, odakle je teško pronaći valjan izlaz.

Dakle, nije dovoljno samo da radi vlada, da Kori ne kasni na sednice i da narodni deputati noćivaju u parlamentu. I da zanoće tamo, znam da im neće biti loše. Najveći problem nastaje kad valja uposliti one koji nemaju nade da će dobiti posao. Čarobnih rešenja nema, državna kasa je prazna, šeici više ne zalaze ovde tako često. Dužniku je teško da pozajmljuje da bi vraćao.

Nema tačne evidencije (ne zna se zašto nema), ali država na svojim jaslima drži između 700.000 i 800.000 ljudi. Sve vlade su najavljivale „seču” tih, uglavnom partokratskih radnih mesta, ali to bi bolelo na sve strane, pre svega one koji seku. I spisak nezaposlenih bio bi već nepodnošljiv. Vučić je najavio bolji život za privatni sektor, koji je država rado gasila nerazumnim nametima. Više od 130.000 malih firmi ugašeno je za tri godine zbog akumulacije izmišljenih „firmarina”.

Kod neukih „analitičara” u opticaju je formulacija po kojoj „jedan zaposleni izdržava tri do četiri penzionera”. Pravo govoreći, umirovljenika koji je svojim radom stekao penziju ne izdržava niko, a on izdržava gomilu nezaposlenih. U suštini stvari je nemoć vlasti da pokrene baldisalu privredu, oživi privatni sektor i pokrene poljoprivredu.

Preti li Srbiji grčki scenario, ili nešto drugo, slično bankrotu, saznaćemo uskoro. Da nešto neugodno i mnogo neprijatno ide na nas i da nas očekuju „bolni rezovi”, kako to reče novi premijer, izvesno je. Šta dobijamo posle tih rezova ako je odricanje u siromaštvu jedino što nas čeka? Šta posle odricanja?

I pored svega, u Srbiji vlada ona vrsta socijalnog mira izazvanog političkom anestezijom. Sindikati traže bolji zakon o radu, mada izgleda da nije u tome stvar. Valjalo bi tražiti rad, uz onaj neprevaziđeni socijalni postulat: fer nadmetanje za pravo na rad i životvornu cenu radnog sata. Bez tih prava, druga i ne postoje. Pre toga nužna su velika ulaganja i otvaranje radnih mesta. Ništa od toga nije na vidiku, a Srbija tone u siromaštvo opijena ubedljivim obećanjima da će biti gore. Socijalni pritisci su neizbežni, ali izgleda da je Vučić izvan vlade ostavio i neke ljude koji zaista mogu da ponude rešenja. A Velimir Ilić je u njoj...