Plemeniti humor

Tradicija karikature u srpskoj umetnosti seže do Dimitrija Avramovića. U prvoj polovini 20. veka njome su se bavili skoro svi značajni srpski umetnici. Zahvaljujući Beti Vukanović, karikatura je postala redovna disciplina njenih đaka u Umetničkoj školi, a štampa ju je prihvatila kao obavezni deo svoga sadržaja.

"Politika" je sa Pjerom Križanićem dala pečat političkoj karikaturi pre i posle Drugog svetskog rata, a Zuko Džumhur i Ivo Kušanić obeležili su u tom listu događaje iz Titovog i posttitovskog perioda. U poslednjoj deceniji 20. veka, a naročito od 2000. godine, "Politika" angažuje više saradnika čije karikature paralelno objavljuje. Među njima posebno mesto zauzima Novica Kocić.

Novica Kocić je svoju prvu karikaturu objavio još daleke 1966. kada mu je bilo svega devetnaest godina. Do momenta kad je postao student Akademije primenjenih umetnosti 1970. već je imao iskustvo jednog Filipona, pošto je za objavljenu karikaturu dobio kaznu zatvora. Četiri decenije kasnije, Novica Kocić je zvanični karikaturista lista "Politika".

Jedna francuska izreka kaže da su mnogi ljudi obdareni razumom ali da je malo njih obdareno zdravim razumom. Karikatura predstavlja ono što se u medicini naziva lucida intervalla – trenutak svesnosti u ludilu, otrežnjenje. Radovi Novice Kocića rezultat su zdravog razuma, ali i smisla za apsurd, kao i nesumnjivog umetničkog nadahnuća. Iza onoga što ponekad izgleda dečija naivnost ili narodski humor, stoji beskompromisna istinoljubivost. Kao neko magično ogledalo, karikature Novice Kocića odaju pravo stanje stvari. Bez strahopoštovanja za autoritete i institucije kao što su vlada, Skupština, Vojska, Ujedinjene nacije, masmediji, štampa ili televizija, one predstavljaju izaslanika društvene savesti i protesta. Njegova karikatura ne štedi nikoga i nije politički korektna. Ona privodi razumu domaće aktere političke scene ali je isto tako oštra i prema stranim učesnicima političkog života.

Međutim, ma kako direktne i ironične bile, Kocićeve karikature sadrže i blagorodnost, saosećanje, pa i razumevanje. Radi se o plemenitom humoru koji nikad ne žigoše određenu ličnost već pojavu. Pojedini akteri ne prepoznaju se po fizionomiji ili telesnoj konfiguraciji već po besmislenom činu koji ih odaje. Izneti na alegorijski i filozofski način, komentari – karikature Novice Kocića dostižu univerzalnost koja se prenosi i uključuje posmatrača.

Pojednostavljena forma i superiorna stilizacija daju naoko nevin crtež infantilne čednosti, izuzetno sredstvo kontrapunktiranja mračnim činjenicama na koje se cilja. Vrhunac ironičnog pogleda na svet Kocić postiže u karikaturama sa temom smrti. Nema veće gorčine od one u veseloj patnji gde sve što je strašno postaje smešno. Primenjujući srednjovekovni obrazac komične slike smrti, autor iskazuje ličnu premoć i ogorčenje na neodgovorne vinovnike tuđih stradanja.

Crtež se tokom vremena menjao i pročišćavao. Sada je to sveden i precizan likovni jezik, uvek u saglasju sa osnovnom idejom i namerom. Njegov koren leži u ekspresionizmu Georga Grosa i na liniji je majstora posleratne karikature, Sempea, Stajnberga, Ungerera ili Kavane. Kao pandan crtačkoj jezgrovitosti tuša i pera, zahvaljujući uvođenju kolor štampe u "Politiku" od 2002. godine, Kocić obogaćuje svoje karikature akvarelskim intervencijama. Iako stvaraju utisak "bojadisanih" crteža one, pored efektnog slikarskog naglašavanja, doprinose i pojačanom utisku neobaveznosti i lakoće što, takođe, potencira apsurdnost i komiku predstava. Tako sa novim tehničkim mogućnostima i zahtevima Kocićev stil dobija novi podsticaj.

Rafiniranost crteža, duhovitost ideje i plemenitost stava čine Novicu Kocića dostojnim predstavnikom srpske karikature.