Izaći na ulicu bez telefona

Sociolozi veruju da su statistike ohrabrujuće i da su ljudima,i pored velikeupotrebe interneta, lični kontakti i druženja važniji. Međutim, iako su druženja kvantitativno u porastu, ipak gde god da pogledamo mlade ljude, bez obzira na to da li su sami ili u društvu, najčešće ih viđamo s telefonom u ruci i sa slušalicama u ušima. Intenzitet komunikacije je u vrtoglavom porastu, ali ka čemu? U samom razgovoru više ne gestikuliraju rukama i nemaju mimiku, sve to radi njihov telefon, „ajpod”, „ajped” umesto njih. Prepričavanje je postalo jednostavnije uz pokazivanje slika, sa kratkim komentarom uz njih. Toliki je izbor „smajlića” koji iskazuju gotovo sve nijanse emocija da je mnogo lakše da se oni dodaju poruci nego da se nešto opisuje rečima. Situacije i osećanja se uprošćavaju zamenom sličica.

Da li modernizacija komunikacije uništava socijalne veštine pojedinaca? Sve češće vidim parove u kafićima kako sede jedno preko puta drugog i ne drže se za ruke, pa čak i ne razgovaraju. Drže telefone u rukama, često pokazujući jedno drugome slike, „tvitove”, smešne fore i slično, ili svako kucka za sebe, potpuno zanemarivši osobu sa kojom je navodno izašao da se druži. Granice pristojnosti su postale nevidljive. Postaje mnogo važnije da se sve slika, i da se odmah šalje, „šeruje” i postavlja po profilima socijalnihmreža, nego da se o istim dogodovštinama priča. Pričanje bledi, osim ako se pod razgovorom ne podrazumeva mnoštvo komentara ispod tih slika, često vrlo isprazne sadržine. Problem nastaje kada se ta „virtuelna okupljanja” realizuju u stvarnosti. Kratki komentari i jezičke poštapalice, najčešće psovke, nisu tako efektni kao u poruci ili na „Fejsbuk” stranici. U realnosti, ipak treba malo više sadržine. I kada nastane taj trenutak nerazumevanja, pauze, u kojoj nijedna strana ne zna kako da je premosti, odmah se poseže za telefonom, pokazuje se neka nova sličica koja je te nedelje hit na internetu, pa pravac takve „komunikacije” ponovo odluta u novu vrstu ambisa.

Sve češća pojava je takođe, fotografisanje svakog naručenog jela u restoranu. Prvo se slika, potom se pažljivo provlači kroz neki fotografski filter i odmah se postavlja na „Instagram”, „Fejsbuk” ili neki drugi profil. Jelo se već ohladilo, i taman kad se nastavi malopređašnja konverzacija i uzme viljuška u ruku, telefon vibrira jer je već neko napisao komentar.Krug se ponovo otvara i tako u nedogled. Kada neko uleti u takav sistem življenja, vremenom i ne primećuje kakav je to oblik zadobilo. U toku dana je zahvaljujući „smartfonu”, i drugim sredstvima komunikacije moguće da se sa velikim brojem prijatelja bude u kontaktu, ali se isto tako gubi osećaj na kakvom je sve to prozaičnom nivou. Koliko je ovaj fenomen rasprostranjen svedoče simpatične provokacije, poput slogana nekih kafića: „Nemamo vaj-faj, pričajte jedni sa drugima”, ali i jednog australijskog restorana koji daje trideset odsto popusta gostima koji za vreme posete ne koriste telefone i internet. Međutim, čak ni ova stimulacija nije pronašla svoje pobornike.

Tu je i najnovija reklama za „Dureks”, koja svojim sloganom: „Ugasi se, da bi se upalio”, sugeriše da se ljudi međusobno i ne primećuju dok su upaljeni njihovi elektronski „prijatelji”. Ovakvim porukama javnost poziva na stvaranje novog, smelog trenda u kome će se čovek usuditi da izađe na ulicu bez telefona i time pošalje ,,poruku individualizma”. Koliko još imamo vremena da tako nešto uradimo, a da pritom ne budemo saterani na marginu socijalnog sistema?

Apsolvent Filološkog fakulteta Univerziteta u Beogradu