Prvi znaci filmske sreće

Kan – Ako je po onom da se po jutru dan poznaje, glavni takmičarski program 67. Kanskog festivala je obećavajući! Već prvi film koji je startovao u trci za „Zlatnu palmu” – „Timbuktu” Abderahmana Sisaka, reditelja iz Malija, pokazao se kao delo vredno svake pažnje, pa i jedne od festivalskih nagrada.

Sisako (1961), čije ime nije nepoznato filmskoj javnosti, jer su njegovi prethodni filmovi „Čekajući sreću” (nagrada žirija Fipresci za najbolji film programa „Izvestan pogled” 2002) i „Bamako” (sa Žilijet Binoš, Kan 2007. glavni program van konkurencije) već ostavili snažan trag – minimalističkim sredstvima, na decentan a vizuelno moćan način, uranja duboko u goruću temu života pod okupacijom islamskih fundamentalista u pustinjskim gradovima severnog Malija.

U svojoj rediteljskoj eksplikaciji Sisako kaže: „Aguelhok i Timbuktu nisu Damask ili Teheran pa da se svakodnevno nalaze u izveštajima na Si-En-Ena. Niko o njima ne govori. To su mali gradovi na severu Malija koje su okupirali džihadisti-autsajderi, „psi rata” pristigli sa raznih strana, sprovodeći užasan teror nad lokalnim stanovnicima, muslimanima, koji su do skora živeli skromno i u miru, u skladu sa surovom prirodom, božjom voljom i božjim zakonima. Mediji na to zatvaraju oči, a ja nemam nameru da metodama šoka promovišem svoj film”.

U „Timbuktu” Sisako slika život tišine grada zatvorenih vrata i praznih ulica. Život pod novim pravilima koja su nametnuli novi vladari, naoružani „sveti islamski ratnici”, skupljeni s konca i kolca (Libija, Saudijska Arabija, Amerika, Francuska, Nigerija...) koji se međusobno sporazumevaju na raznim jezicima prevodeći sve svojim vođama na arapski. Pravila su striktna: strogo su zabranjeni muzika, čaj, cigarete, smeh, sedenje ispred kućnih vrata, sve igre loptom, nošenje odeće svetlih boja... Kazne su surove: kamenovanje do smrti, bičevanje, odsecanje ruku... Žene su postale senke, budućnost dece neizvesna.

Fokusirajući se na tročlanu nomadsku porodicu stočara Kidanea, koja sa svojim malim pastirom živi pod šatorom u peščanim dinama, srećno, mirno i daleko od haosa, sve do slučajnog ubistva lokalnog ribara (posle svađe oko ubijene krave koja se uplela u njegove rečne mreže), Sisako približava gledaocu svu tragediju promena koje su sa sobom doneli stranci.

Iz filma „Gospodin Tarner” Majka Lija (Fotodokumentacija Kanskog festivala)

Neke od scena u fulmu, poput: kamenovanja lokalnog muzičara i devojke zatečene na ulici, bičevanje žene koja nije nosila rukavice ili igranja fudbala „na suvo” bez lopte, ili scena suđenja po šerijatu, prava su mala remek-dela. Sveukupna estetika i vizuelna postignuća direktora fotografije Sofijen el Fani u gradnji atmosfere tihog, ali upornog bunta protiv poniženja i brutalnosti, kao i prirodna gluma svih aktera, uglavnom glumaca-naturščika u veoma kompleksnim likovima, čini ovaj film i važnim i nezaboravnim.

I drugi film viđen u tek započetoj konkurenciji – „Gospodin Tarner”, britanskog veterana i višestrukog kanskog povratnika i laureata Majka Lija, oduševljava rediteljskim majstorstvom i glumom Timotija Spola u naslovnoj ulozi ekscentričnog britanskog slikara Džozefa Malorda Vilijama Tarnera (1775–1851) u ovom lucidno sročenom biografskom filmu.

Tarnerovo ime nosi najprestižnija britanska nagrada za likovnu umetnost, on je jedan od najvećih i najprovokantnijih slikara predela, predstavnik romantizma, ali i preteča modernog slikarstva koji se približio čak i apstrakciji, pa ne čudi želja Galerije „Tejt” (ali i Kraljevske akademije) da u čast svog značajnog jubileja pomogne snimanje filmskog serijala o slikarskim legendama. Jedan od prvih koji je to uradio je upravo Majk Li.

On Tarnera prikazuje kao izuzetno složenu ličnost, osvetljavajući sve dobro poznate kontroverze vezane za njegov privatni život i plodnu karijeru. Lijev Tarner je kompulzivni umetnik, njemu je slikanje opsesija, iz kadra u kadar raste drama koja leži u tenziji između njegove svakodnevice i ekscentričnog, epskog i vanvremenog sveta koji evocira na svojim slikarskim remek-delima. U svom dobro poznatom „lijevskom” maniru, britanski rediteljski maestro nudi i bogat tragikomični potencijal svog junaka, koji se rađa iz često turbulentnog odnosa između engleske konzervativne umetničke scene i establišmenta i samog slikara čija su dela za to doba radikalna i podvrgnuta ruglu.

„Gospodin Tarner” je i vizuelno ekstravagantan biografski film o kulturnom gigantu i slikaru svetlosti, čoveku koji je sanjao da svoju zakonitu i nezakonitu decu (poslednjih 25 godina života živeo je pod lažnim imenom sa svojom gazdaricom i zajedničkom decom) i sve svoje slike okupi zajedno na jednom mestu. Majk Li mu je ovim filmom to konačno omogućio, a glumac Timoti Spol svojim likom, telom i duhom dao mu je i krv i meso i svu moguću autentičnost. Izvrsno.

----------------------------------------------

Otvaranje ruskog paviljona

Godinama unazad postalo je uobičajeno da se gala otvaranje ruskog paviljona na kanskom marketu bombastično najavljuje, mnogo glasnije nego otvaranje nekada popularnog američkog paviljona koji je u susedstvu. Rusi juče nisu štedeli na banketu. „Roskino” je sa zadovoljstvom predstavio prošlogodišnje filmske rezultate na svom tržištu: 604 premijere, 3.512 bioskopskih platana, milijarda i 617 miliona prodatih ulaznica, a naznačeno je i da ove godine ima ruskih filmova, ne samo na marketu već i u takmičarskim programima festivala. U trci za „Zlatnu palmu” je i novi film Andreja Zvjaginjceva „Levijatan”.