Poeziju pokušavaju da mere kantarom

Nagradu „Desanka Maksimović” dobio je Petar Pajić (1935), pesnik, pripovedač, satiričar, pisac za decu. Rođen je u Valjevu, diplomirao je na Filozofskom fakultetu u Beogradu – Grupa za jugoslovensku i opštu književnost. Radio je kao novinar u Radio Beogradu. Autor je zbirki pesama: „Dan” (1958), „Ljubav u brdima” (1962), „Čisto doba” (1968), „Svetle Gore uz mora” (1978), „Oslobađanje Valjeva” (1989), „Srbija je na Robiji” (2002), „Najlepše pesme Petra Pajića” (2004), „Kada su Srbi čitali ušima” (2009), knjiga priča: „Pogibija moga dede” (1978), „Mašta svih Gavrilovića” (1989), „Priče o Pipu” (2001). Dobitnik je naših najuglednijih književnih nagrada. Nagrada „Desanka Maksimović”, kako reče Boško Suvajdžić, predsednik žirija, vraća se kući, u Valjevo.

Kako se oseća pesnik kada priznanje stigne iz zavičaja?

Za mene je zavičajna zato što nosi ime moje zemljakinje Desanke Maksimović i što se dodeljuje u Brankovini, našem zajedničkom zavičaju. Ne verujem da su je dosadašnji pesnici koji su je dobijali osećali kao zavičajnu. Jedino ako nam je svima cela Srbija zavičaj. Inače, od svih nagrada koje sam do sada za poeziju dobio, ova mi je posebna.

Nagrada nosi ime najveće srpske pesnikinje. Da li bi pisci, koji dobijaju ovu nagradu, trebalo da pevaju u „Desankinom duhu”?

Svako peva svojim glasom, svako ima svoj stil. Ali ono što bi trebalo da bude zajedničko – to je da svi budu na istoj poetskoj stazi. Kada je u pitanju staza koju nastavljamo posle Desanke, to je ona na kojoj su Branko Radičević, Momčilo Nastasijević, Đura Jakšić, Miloš Crnjanski, kao mnogi savremeni pesnici, među kojima su i Stevan Raičković, Ljubomir Simović, Slobodan Rakitić, Matija Bećković, Rajko Petrov Nogo... A bio je jedan častan pesnik, Novica Tadić, koji je, poštujući Desanku, odbio da primi nagradu, jer je smatrao da su različitih poetika. A šta znači pesnička staza? U ovom slučaju ona je pre svega staza rodoljublja, što znači da je nacionalno obojena. To je srpska staza. Sada, u ovom vremenu, ona nije popularna. Čini mi se da je moda zahvatila i poeziju, pa krećemo često stazama koje nisu naše.

Šta je zajedničko u vašoj poeziji i poeziji Desanke Maksimović?

Zajednički nam je pre svega jezik. Osećamo ga na isti valjevski način. Poznato je da on ima neutralan akcenat i da ne može da se imitira i karikira. Recimo, u našim televizijskim serijama svi govore jezikom koji služi za ismejavanje Srba iz Srbije. Jedino kod Srba – folklorni junak je negativac. Srbi su izgubili svog Eru, koji je doskakao i sudiji i kadiji, i umesto njega uveli na scenu Milojicu i Radojicu, jajare, bez časti i obraza. To je urađeno mnogo ranije, u Brozovo vreme, ali se provlači do dana-današnjeg. Ne treba, kroz takve junake, ismejavati jezik kojim je ispisana i ponajbolja srpska literatura, jezik Bore Stankovića, Stevana Sremca i Dragoslava Mihailovića.

Mnoge vaše pesme, pre svih „Srbija”, koja počinje stihom: „Srbija je na robiji”, ušle su u narod. Mnogi ih recituju, a i ne znaju ko je njihov autor?

Bolje da se zna pesma, nego da se ne zna pesma, a zna autor. U njoj, ruku na srce, nije mnogo lepog rečeno o Srbima, a jedino se oni nisu naljutili i pobunili protiv pesme. Prihvatili su je i postala je skoro narodna. Naljutili su se političari, kao dušebrižnici, koji štite i brane svoj narod od samog naroda. Nisam se nadao da će ova groteskna pesma postati moja najpopularnija pesma. Ona sada živi sama za sebe, odvojila se čak i od autora, i poezije koju on piše.

Sve češće se govori o umiranju poezije, a vi verujete da Srbi „čitaju i ušima”?

Vreme je antihrista, vreme je antipoezije. I Boga, i poeziju, zamenjuju dolar i evro. Sve postaje roba, koja se meri na kilograme, pa tako i poeziju, koja je čist duh, pokušavaju da mere kantarima. Poezija je u jeziku, svaka reč pamti ono što je arhetipsko. Uostalom, kako piše u „Bibliji”: „U početku beše reč”, i od nje sve je postalo. Smatram da će na kraju ostati samo reč i njeno pamćenje. Koliko ne možemo bez poezije, pokazalo se kada smo bili u turskom ropstvu, kada je prestala da se stvara pisana književnost, nastavili smo usmeno da je stvaramo i Srbi su je tada „čitali ušima”.

Pišete i prozu. Vreme u kojem živimo nudi obilje materijala za vaše satirične tekstove s crnohumornom žaokom?

Naša stvarnost je sama po sebi najbolja satira. Međutim, ne može se reći da je humorno to što se dobar deo naroda hrani po kontejnerima, što se protiv bele kuge borimo smanjujući nadoknadu porodiljama, što o omladini vodimo brigu šaljući je u kafiće, a ne na radna mesta. To nije humorno. Satira može biti uperena jedino prema onima koji su nas doveli do ovakve situacije.

U „Srpskoj književnoj zadruzi” nedavno je održan naučni skup o identitetu srpskog jezika i kulture. Stiče se utisak da država malo vodi računa o jeziku, književnosti, pismu, kulturi uopšte?

Srbima su ukrali jezik. Prvo Hrvati, a zatim i sve novokomponovane nacije, crnogorska i bošnjačka, a verovatno će ih još biti. Začuđujuće je da su naše najmerodavnije institucije, i pojedinci, najčešće ravnodušni, prema svemu šta se dešava. Za zaboravljanje srpskog jezika, krivi su i sami Srbi. U dijaspori, kada se nađu u drugom okruženju, brzo zaborave maternji jezik i time se hvale. Skup u „Srpskoj književnoj zadruzi” je za svaku pohvalu, ali on nema tu važnost i težinu koju bi, recimo, imala SANU, Matica srpska ili srpske jezičke katedre, kod nas i u svetu. Nije u pitanju samo jezik, već i pismo. U Ustavu piše da je ćirilica zvanično pismo u Srbiji, Međutim, Ustava se ne drže ni oni koji su ga pisali. Začuđujuće je koliko se oglušuju i sami građani, i svi oni koji bi trebalo da vode brigu o jeziku. Zar ne možemo, kao Izraelci, da uvedemo zakon da svako ko otvara firmu mora prvo natpis da ispiše ćirilicom, a ispod ako hoće može i na kineskom.

Zoran Radisavljević