Ukinuti moratorijum na gradnju nuklearki

Katastrofa koja je zadesila Srbiju ovih dana, izlivanje reka, pre svega Save i Kolubare, uz velike ljudske žrtve i ogromne materijalne štete, pokrenula je neverovatnu snagu gotovo svih naših ljudi da pomognu i spasu ono što je uništeno ovom prirodnom nesrećom.

Od svih važnih ugroženih industrijskih objekata po značaju se izdvajaju energetski giganti TE „Nikola Tesla” i „Kostolac”. Borba za njihovu bezbednost ovih dana predstavlja prioritet svih prioriteta. Zajedno sa hidroelektranama „Đerdap” 1 i 2, to su najvažniji energetski objekti i od njihovog rada zavisi takoreći cela srpska privreda.Može se reći da su ti objekti uslov našeg opstanka i normalnog života uopšte.

Svako od nas treba da pruži svoj doprinos u ovom veoma važnom trenutku za Srbiju, tako da i moje razmišljanje sledi iz posla i struke u kojoj sam više od 40 godina, a to je nuklearna tehnologija. Moji istomišljenici, koji godinama podržavaju nuklearne elektrane, ukazuju da i o toj vrsti energije Srbija mora da razmišlja, jer je kao i u svakom poslu potrebno imati rezervnu varijantu.

Mišljenja sam da je ukidanje moratorijuma kojim se zabranjuje izgradnja nuklearne elektrane u Srbiji prva mera koju bi naša vlada trebala da učini bez obzira na kasniju odluku hoće li ili neće graditi nuklearku. Poznato je da su Slovenija i Hrvatska vrlo elegantno rešile problem moratorijuma, jer su se odavno opredelile za nuklearni program. Moratorijum koji je donesen 1989. godine kao posledica Černobilja, imao je veoma teške posledice na razvoj nuklearnih nauka u Srbiji, tako da se već dvadesetak godina na našim Fakultetima ne odvijaju predavanja iz nuklearnih tehnologija i ostajemo siromašni za mlade stručnjake iz te oblasti. Ostao je veoma mali broj nas koji o nuklearnim tehnologijama nešto znamo. Odmah treba reći da nije samo gradnja nuklearnih elektrana tema ovih predavanja, već je tu i oblast zaštite od zračenja koja je neophodna kao mera u odnosu na eventualne akcidente koji bi se mogli desiti u našem okruženju, a treba znati da na 500 km od naše granice postoji 19 aktivnih nuklearnih elektrana.

Poznato je da se u svetu gradi ili je već naručeno oko 40 novih nuklearnih elektrana i da je nuklearnoenergetski program u ekspanziji.

Trenutno, energija iz 438 nuklearnih elektrana učestvuje u svetskoj proizvodnji električne energije sa 16 odsto, a Evropska unija planira da iz svojih kapaciteta proizvede trećinu potrebne energije, a najbolji primer je Francuska, koja iz svojih 55 nuklearnih elektrana dobija čak 80 odsto struje!Ako dodamo da Češka, Slovačka, Mađarska, Slovenija, Rumunija , Bugarska, a intenzivno se na tome radi i u Sloveniji i Hrvatskoj, zemljama koje se nalaze u našem okruženju, ili su sa nama povezane vodenim tokovima, imaju značajne i podižu nove kapacitete u nuklearnim elektranama, možemo zaključiti koji program treba da izabere Srbija ili bar da razmišlja o njemu.

Još jednu stvar treba raščistiti,a to je pitanje radioaktivnog otpada koji se stvara prilikom rada nuklearne elektrane, ali i prilikom odlaganja letećeg pepela iz termoelektrana, koji sadrži znatnu količinu prirodnih radionuklida koji se nalaze u uglju kao sirovini. A baš ovih dana, jalovina iz termoelektrana je natopljena velikom količinom vode, koja nesme da dođe u čovekovu okolinu.

Kao stručnjak, koji se problemima tehnologije obrade radioaktivnog otpada i njegovog odlaganja intenzivno bavi više od 30 godina, odgovorno tvrdim da se stvoreni otpad može bezbedno i trajno odložiti na posebnoj lokaciji kako to rade sve zemlje koje imaju nuklearni program. Ova tehnologija je odavno poznata u svetu i eksperimentalno potvrđena i kod nas u Institutu „Vinča”.

Moram na kraju da navedem i poznatu činjenicu da su nuklearke svojim radom bile uzrok mnogo manjeg broja žrtava nego svi drugi izvori energije. Podsetimo se samo strašnih katastrofa – rušenja hidroelektrana u Indiji (1979), Brazilu (1960) i Italiji (1963), kada je trenutno nastradalo ukupno u sve tri hidroelektrane preko 20.000 ljudi. Poređenja radi, nuklearka snage 1.000 megavata, potroši godišnje 50 tona urana kao goriva i proizvede oko 500 kubnih metara radioaktivnog otpada, dok termoelektrana iste snage potroši 2,5 miliona tona uglja(koji se može i pametnije iskoristiti, a ne sagoreti ) i proizvede osam miliona tona ugljen-dioksida, 40.000 tona sumpor-dioksida, 6.000 tona prašine i 400.000 tona letećeg pepela.

Koliko bi sada mirnije spavali da negde u Srbiji u ovim dramatičnim trenucima normalno radi jedna nuklearna elektrana od 1.000 megavata!

Na kraju mog stručnog doprinosa u ovom trenutku, kada se desila velika prirodna nesreća koja je teško pogodila Srbiju, predlažem razmišljanje Vlade Srbije o podršci nuklearnoenergetskom programu.

Naučni savetnik, Institut za Nuklearne Nauke „Vinča”