Šok za patriotske guslare

Crna Gora je država, demokratska i građanska, društvena zajednica, verski i nacionalno vrlo složena, ali, entitet koji je uz sve probleme bio i ostao partner svima u okruženju i u međunarodnoj zajednici, dok su ostali bili, a neki su i danas, veliki problem. U Crnoj Gori je vidljiv nesporno visok stepen međuverskog i međunacionalnog sklada. Crnogorci, Srbi, Albanci, Hrvati, Bošnjaci i mnogi drugi integrisani su u politički i društveni život ove države. Problema ima. Uostalom, ko ih nema. Ali, Crna Gora ih rešava na jedini prihvatljiv način – dijalogom i demokratskom procedurom. Nije pusto ostrvo, samim tim nije imuna na dešavanja u okruženju. Iz okruženja se na Crnu Goru pokušava preliti i ono ružno.

Crna Gora sve to drži na nivou incidenta koji ne može dramatičnije uznemiriti ovu zajednicu. Ipak, treba reći da je u procesima demokratskog oslobađanja svih društvenih potencijala Crne Gore na površinu izbila i patologija koja, u različitim vidovima, posebno političkog organizovanja i političkog stava, traje i danas. Početkom 90-ih 20. veka Crna Gora je imala prvi višestranački parlament od 125 poslanika svrstanih u dve ili tri građanske i desetak i više nacionalnih, pa i nacionalističkih partija različitog etničkog predznaka. Svih prethodnih 16 godina posebno su pojedine stranke srpske nacionalne provenijencije radile sve "da očuvaju" zajedništvo sa Srbijom, i ako su objektivni pokazatelji govorili da je to uzaludan posao. Ostaće upamćeno da je postojala latentna, a u sasvim određenim situacijama i vrlo transparentna koalicija onog dela nacionalnih partija u Srbiji koje su vidljivo konzervativnog, pa čak i nacionalističkog karaktera sa, skoro bez ostatka, svim nacionalnim partijama koje "brane" srpske interese u Crnoj Gori. Tako je bilo i na referendumu o crnogorskoj nezavisnosti, tako je danas kada Crna Gora radi na novom ustavnom iskazu svoje društvene realnosti. Jednom rečju, priča o tome da su Srbi u Crnoj Gori ugrožena nacionalna zajednica, da postoji potreba za posebnom zaštitom iste, napori da se ponovo sinhronizuje aktivnost "terazijskih Crnogoraca" koji su govorili da je crnogorska nacija izmišljotina i da će umreti pre njih, i srpskih nacionalista, sa njihovim političkim servisima, u Crnoj Gori se ponovo pojačava.

Pozivajući se ne više na istoriju, jer se istorija Crne Gore počinje čitati na pravi način, nego na ovovremena dešavanja i njihove rezultate, kao što je poslednji popis stanovništva, kada se 30 odsto građana izjasnilo da pripada srpskom nacionalnom korpusu a 40 odsto crnogorskom, na kome se 63 procenta ukupno popisanih izjasnilo da govori srpskim jezikom, a samo 20 odsto crnogorskim... politički Srbi, a pre svega lideri ekstremnih srpskih nacionalnih partija u Crnoj Gori, dižu veliku galamu zahtevajući da se zaštiti ono što je "nesumnjivo" i dominantno u crnogorskom društvenom biću. Traže nacionalnu federalizaciju Crne Gore, neki od njih priznaju postojanje Crnogoraca i crnogorskoj jezika, dok drugi i dalje insistiraju da Crnogoraca i jezika koji se zove njihovim imenom nema i ne može biti, pa se međusobno politički ćeraju po Crnoj Gori. Pokušavaju rehabilitovati ideju koja je otišla u fusnotu udžbenika istorije, ideju ponovnog utapanja Crne Gore u neke šire patriotske projekte.

Da je popis bio sračunat i da je imao zadatak da obezbedi "političku municiju" za ovu družinu pred neminovni referendum i njegove izvesne rezultate, pokazuju ovi dani. U Crnoj Gori je na sceni antisrpska politika, separatistička i dukljanska, a od njihove najave da će osamostaljenje Crne Gore i Srbije štetiti obema državama, da će se podići berlinski zid, da se neće moći putovati bez pasoša i viza, da se neće moći školovati i lečiti, uz potpuno infantilne političke akcije prikupljanja potpisa "ugroženih Srba" kojima treba obezbediti dvojno državljanstvo, čak neke sa severa preseliti u Srbiju – ostala je samo mučnina kod svih građana Crne Gore, pa i onih koji se izjašnjavaju kao Srbi, ali ne idu za ovim sejačima magle i prašine i patriotskim guslarima.

Poslednja istraživanja šok su za ove patriotske prvoborce. Crnogorskim jezikom govori 35 odsto ispitanih, a srpskim 30 odsto. U strukturi stanovništva građani koji se izjašnjavaju kao Srbi čine manje od 20 odsto ukupne populacije. Eto dokaza za "etnički genocid" u Crnoj Gori. A u stvari, to je odgovor na činjenicu da je 1990. godine bilo devet odsto Srba u Crnoj Gori, a 63 odsto Crnogoraca, da bi za 15 godina, odnosno za dva dana popisa, nestalo 23 procenta Crnogoraca, a procenat Srba porastao preko 20 odsto. Sada su oni koji govore o ugroženosti srpske nacionalne zajednice u Crnoj Gori u strašnom naporu da spreče donošenje novog ustava koji, po zahtevu Saveta Evrope, mora biti ustav građana sa dodatnom zaštitom pripadnika nacionalnih manjina, a ne ustav ravnopravnih naroda.

Crna Gora je država u formiranju. Konačnom i definitivnom. Međunarodno je priznata i tu povratka nema. Jača institucije i unutrašnje demokratske odnose, pažljivo vodeći računa da unapredi verski i nacionalni sklad novim normativnim rešenjima. U Crnoj Gori niko nije ugrožen. Povreda ljudskih prava ima ni manje ni više nego kod drugih. Nema dokaza, radi se o manipulaciji da je ugrožen Crnogorac zato što je Crnogorac, da je ugrožen Srbin zato što je Srbin.

U Crnoj Gori se sve bolje živi ali i Srbi i Crnogorci i Albanci i Bošnjaci i svi ostali i dalje žive teško jer su ovo burna vremena ekonomske tranzicije koja sobom nosi teške socijalne posledice. Priča o ugroženosti jedne nacionalne zajednice, u ovom slučaju srpske u Crnoj Gori, antisrpska je, anticrnogorska i antidemokratska priča. Treba pitati građane Crne Gore koji se izjašnjavaju kao Srbi, a pripadaju građanskim demokratskim partijama i ima ih više nego u svim patriotskim navodno prosrpskim partijama u Crnoj Gori zajedno. Oni i svi građani Crne Gore znaju da je Crna Gora "kolektivno" ugrožena činjenicom da se mora nositi s teškim posledicama radikalnih promena sistema.

Predsednik kluba poslanika DPS u Skupštini Crne Gore