Srpski jezik Aleksandra II

U velikom istraživanju, koje je moja kompanija sprovela prošle godine, potvrdilo se da se prestolonasledniku najviše zamera neznanje srpskog jezika. Čak 43,5 odsto ispitanika je to istaklo kao manu. Za nekoliko procenata više se to zamera nego što se ceni njegov humanitarni rad. Ipak, prestolonaslednik je veoma pozitivno ocenjen u javnosti, pa zamerka oko jezika nije uticala na podršku koju on ima.

Pritom, uopšte nije važno da li prestolonaslednik zna srpski jezik ili ne. Važno je da relativna većina tako misli i da to svrstava u mane.

Ipak, da li bi dobro znanje srpskog jezika pomoglo prestolonasledniku u njegovoj nameri da povrati ustavnu parlamentarnu monarhiju? Čini se da ne bi.

Neki koji mu zameraju kažu da kralj „nije dovoljno Srbin” ako ne zna srpski jezik. Međutim, zapitajmo se da li je merilo patriotizma ili srpstva znanje srpskog? Mogli bismo da nabrojimo bar 100 političara i javnih ličnosti koji gotovo savršeno znaju srpski jezik i koji možda jesu patriote, ali ne srpskog naroda.

Drugi kažu da prestolonaslednik nema pravo da bude kralj ako ne zna srpski. Formalno-pravno to nije tačno. Moguće je, i kod nas i u razvijenom svetu. Međutim, zanimljivije je to posmatrati iz istorijskog ugla. Na primer slavni engleski kralj Ričard Lavlje Srce nije znao engleski. Da li je kralja Ričarda ta činjenica omela da bude zapisan u večnosti i slavljen od velikog engleskog naroda? Nije. Treba pomenuti i Vindzdore, ali i kralja Džordža Prvog koji takođe nisu znali jezik naroda nad kojima su vladali.

Prisetimo se i naših kraljeva. Da li je tečno govorio srpski jezik omiljeni kralj moderne Srbije, Petar Prvi Karađorđević? Nije, jer je silom prilika detinjstvo i mladost proveo u izgnanstvu. Da li mu je to smetalo da se bori za slobodu srpskog naroda i vaskrs Srbije? Nije. Da li mu je to smetalo da demokratizuje zemlju i odrekne se benefita pozicija sopstvene porodice zarad boljitka naroda? Nije.

Našem prestolonasledniku nije predstavljalo prepreku slabo znanje srpskog kada je preko svog fonda školovao na stotine srpskih đaka i studenata na najprestižnijm svetskim školama. Da li mu je smetalo da ide po svetu, moli i preklinje da se prestane s bombardovanjem? Nije. Nije ni drugima (pre svega – političarima) smetalo da se licemerno koriste njegovim imenom i kontaktima kada im to treba.

Zanimljivo je i to da dobar deo onih koji ističu njegovo neznanje kao manu veličaju jednog totalitarnog vladara – Josipa Broza Tita. Tim ljudima ne smeta što Tito ni jedan jezik nije govorio tečno.

Ipak, da li prestolonaslednik treba da popravi svoj srpski jezik, iako je rastao u inostranstvu i njegova porodica imala strašnu sudbinu? Da, treba. Isto važi i za mlade prinčeve Petra Trećeg, Filipa i Aleksandra.

Zašto? Kao što nije isto čitati Šekspira na srpskom, tako nije isto čitati ,,Gorski vijenac” ili našu epsku poeziju na engleskom. Nadam se da će se većina složiti da je čitanje Dučića na srpskom jeziku melodija duše, Andrića – praznik, Slobodana Jovanovića – ponos, a „Žitije Svetog Simeona” – dar od Gospoda.

Baš iz ovih razloga lepo je znati (svoj) srpski jezik. Lepo je jer može čoveka da oplemeni, da ga podstakne i motiviše. Zato na srpskom dvoru treba da se govori srpski.

Ipak, oni koji ga dobro govore i koriste za pogane stvari bolje bi bilo da zaneme, jer ni na jednom jeziku, bilo da je to srpski, hrvatski, nemački ili ukrajinski nije ljudski varati.