Ples pod pinjatama

Prava meksička pinjata visi okačena na plafonu, dok se iz pozadine prostorije širi miris buritosa i načosa. Na drvenim daskama ispod pinjate ushićeno se gomilaju devojčice i dečaci, naoružani štapovima, i poskakuju, nastojeći da što snažnije i na što više mesta tresnu tu šarenu loptu, neznatno izduženu pri dnu, kako bi krpe od kojih je sačinjena napokon popustile. Kada je udarci dovoljno pokidaju, pinjata se rastvara u velikim poderotinama i glave klinaca obliva pljuskom slatkiša kojima je ispunjena.

Ali, klinci nisu odeveni u meksičke odore već u odelca po preovlađujućoj modi u Srbiji, niti se daščani pod nalazi u nekoj zabačenoj krčmi iz vestern filmova, gde je prosečni stanovnik ove zemlje jedino mogao da vidi pinjate i sazna da uopšte postoji takav običaj uveseljavanja, pre svega dece, na tradicionalnim proslavama u Meksiku. Scena se odigravala u „Mikser hausu” a reditelj nije bio Džon Ford ili Sem Pekinpo već Srpsko-meksička kulturna alijansa, u saradnji sa ambasadom te američke države u Beogradu. Naziv – „Lepi i voljeni Meksiko”.

Tu manifestaciju alijansa organizuje svake godine, na dan koji ne mora biti vezan za neki važan datum iz meksičke istorije, kao što ni prvi jun nije. Ovog puta događaj je ipak imao pomalo specijalan karakter. Osim predstavljanja kulture Meksika, cilj je bio i humanitarni, prikupljanje pomoći za osobe pogođene poplavama.

Klinci, kao i odrasli, dobili su priliku da se oprobaju i u još nekim igrama i običajima te zemlje. Učili su kako da naprave luča libre, tradicionalne papirne maske, i kako Meksikanci oslikavaju svoja lica u toku folklornih praznika. Kako izgleda kad naši ljudi usavrše jednu od meksičkih veština, njihov izvorni ples, prikazali su članovi ansambla „Talija”, koji se već 15 godina usavršava u izvođenju igara raznih svetskih naroda. Odeveni u prepoznatljive meksičke odore, plesali su na sceni „Mikser hausa”.

Edukaciju i umetnost je povezala i izložba fotografija i slika čiji su autori Huan Pablo Delgado Berman i Vladimir Ivanović. Berman je fotografisao svakodnevicu meksičke države Kampeče, dok je Ivanović pred publiku izneo slike i crteže koje je napravio inspirisan Meksikom, u kom je izvesno vreme živeo. Bile su tu i fotografije Žarka Andrejića, na kojima se može pratiti istorija aktivnosti Srpsko-meksičke kulturne alijanse.

Gost je bila i Marija Euhenija Eskobedo de Andrić, šef kuhinje u meksičkoj ambasadi u Srbiji. Ona je zaslužna za autentične specijalitete te zemlje koje su posetioci juče probali, mnogi od njih prvi put videvši kako zapravo izgledaju jela čije nazive zahvaljujući filmovima znamo svi, ali nemamo često priliku da ih jedemo, naročito one koje je spravio pravi meksički kuvar.

– Meksiko našim ljudima priziva prijatne asocijacije, zamišljaju ga kao lepu zemlju prepunu ljubaznih ljudi. Ali, i Meksikanci imaju pozitivna predubeđenja o Srbiji. Dugo sam tamo živela i osvedočila se da je tako. Iznenadilo me je koliko je ljudi tamo znalo gde je tačno Srbija, ne mešajući nas, poput Amerikanaca, sa Sibirom ili Sirijom. Sećam se kako sam u japanskom restoranu u Meksiko Sitiju pričala u društvu na srpskom kada je kelner, Meksikanac obučen u japansku nošnju, čuvši naš jezik, prišao i zapevao „Mesečinu” od reči do reči. Nije imao pojma šta one znače ali je umeo da ih ponovi – priča Beba Moravčević, iz Srpsko-meksičke kulturne alijanse.