Izgraditi održivo umesto potrošačkog društva
Tragična prirodna nepogoda koja nas je nedavno zadesila otvara brojna pitanja koja su presudna za opstanak čovečanstva, ali su uglavnom potpuno zanemarena u moru besmislenih tema kojima nas zatrpavaju masovni mediji. Zajedno s poplavom isplivali su na površinu sledeći problemi: 1) pitanje održivosti civilizacije i načina života, koji se sastoji od beskrupuloznog odnosa prema prirodi i koji dovodi do sve izraženijih klimatskih promena; 2) problem kapitalističkog načina proizvodnje zasnovanog na stvaranju profita po svaku cenu, preko eksploatisanja prirodnih resursa i zagađenja prirodne sredine; 3) problem neregulisanih rečnih tokova i katastrofalne privatizacije hidrograđevinskih preduzeća; 4) nužnost izbora između potrošačkog i održivog, otpornog društva, gde su u ovom prvom stvari postavljene tako da sami sečemo granu na kojoj sedimo samo radi zadovoljenja potreba koje su, u svrhu povećanja profita, veštački fabrikovane reklamnom industrijom.
Povodom ovog poslednjeg Noam Čomski kaže: „Cilj korporacija je maksimalno uvećanje svojih profita i tržišnih udela. Da bi to ostvarile, stanovništvo treba da bude pretvoreno u bezumne potrošače robe koju ne žele. One moraju da razviju ono što se naziva „kreiranim potrebama”. Dakle, moraju da kreiraju potrebe. Da nametnu ljudima filozofiju zaludnosti. Da im pažnju usmere na nevažne stvari u životu, kao što je modna potrošnja.
Ideal je stvoriti pojedince koji su potpuno otuđeni jedni od drugih. Čije je osećanje za vrednost i koncepcija njih samih zasnovana samo na pitanju: „koliko kreiranih potreba mogu da zadovoljim”.
Naomi Klajn je već u podnaslovu svoje poslednje knjige „Doktrina šoka” kapitalizam poistovetila sa katastrofom. U toj knjizi se navode primeri u različitim delovima sveta gde su katastrofalne prirodne nepogode iskorišćene kako bi se sprovela još veća privatizacija prirodnih resursa. U knjizi koju trenutno piše bavi se upravo klimatskim promenama kao najopasnijim posledicama kapitalističkog poretka. Osim što piše o onima koji negiraju postojanje klimatskih promena, ukazuje i najoš opasnije protivnike prirode, a to su ekološke organizacije finansirane od strane svetskih korporacija koje iza sebe imaju čitav istorijat kršenja ljudskih prava.
Poslednjih dana dosta se govori o nužnosti obnove gradova i domova koji su uništeni katastrofalnim poplavama. Nadajmo se da ta akcija neće pasti u zaborav, kao u slučaju poslednjeg zemljotresa u Kraljevu, i da će zaista svaka šteta biti u potpunosti sanirana. Ipak, samo vratiti sve u stanje kakvo je bilo pre poplave neće dovesti do medicinski rečeno stvaranja imuniteta na slične katastrofe.
„Izgraditi društvo otporno na katastrofe podrazumeva razvijanje sposobnosti anticipiranja i sprečavanja, apsorpcije i adaptacije, oporavka od katastrofe i transformacije na individualnom, komunalnom, institucionalnom i ekološkom nivou”, kaže Polin Tamezis, direktorka Programa Ujedinjenih nacija za razvoj (UNDP) iz Bangladeša. Otpornost ne podrazumeva nepostojanje rizika i opasnosti, već sposobnost njihovog preventivnog kontrolisanja i adekvatne reakcije na nepredvidive okolnosti. Progres je neodvojiv od stvaranja otpornog društva, jer se njime osnažuju bazična ljudska prava i mogućnost života u zajednici. Ponovna izgradnja treba istovremeno da društvo transformiše u stanje manje podložno dejstvima novih nepogoda. Privatizacija industrijskog, poljoprivrednog i javnog sektora samo je umanjila otpornost našeg društva na ovakve nedaće.
Masovni odziv volontera na očuvanju bedema i ljudskih života dosta nam govori o vrednostima koje bi mnoge motivisale da deluju u korist društva. To svakako nisu vrednosti jednog potrošačkog mentaliteta. Da li je uopšte zamislivo da bi bilo ko hteo da volontira na izgradnji projekta „Beograd na vodi”? Da li bi bilo ko hteo da volontira na izgradnji tih luksuznih hotela, poslovnihitržnih centara, megalomanskih faličkih zgrada, i sličnih simbola dubokog jaza između onih koji poseduju nezamisliva bogatstva i onih koji ne znaju ni da li će sutra imati čime da se prehrane? Jasno je da „Beograd na vodi” nije nikakva nužnost, kao što su brane i bedemi, već samo hir jednog potrošačkog mentaliteta, kojem možemo da budemo zahvalni za sve aktuelniji problem klimatskih promena.
Predsednik Pokreta za slobodu