Protesti Kšištofa Pendereckog

KLASIK 20. VEKA
"Samo jednom u životu možete biti avangarda"
                                            K. Penderecki
Poljski kompozitor i dirigent Kšištof Penderecki (1933), čest gost Zagrebačkog bijenala, ovog proleća bio je "ličnost u fokusu" u okviru 24. izdanja ovog, skoro poluvekovnog festivala savremene muzike. Razgovor koji smo vodili za naš list, tekao je posle probe sa Zagrebačkom filharmonijom, a uoči njemu posvećenog završnog koncerta, kada je izveo svoju IV simfoniju (1992) i Concerto grosso za tri violončela uz orkestar (2000).

Svako njegovo novo delo izaziva pažnju, znatiželju i privlači brojnu publiku, iako po nekima sada piše ’staromodno’. Jedan je, a možda i jedini među živim kompozitorima u čitavom svetu, koji su dobili najveći broj počasti i titula. Prima brojne porudžbine i svako njegovo delo se odmah izvodi, i to ne samo jedanput. Posle bogate predavačke karijere po Evropi i Sjedinjenim Državama, danas živi u Krakovu na svom imanju gde je najdirektnije povezan sa prirodom – čak sadi drveće!

Mentalna okupacija

U mladosti avangarda, potom, svojom odlukom, tradicionalnijeg opredeljenja, u razgovoru ѕa naš list Penderecki pojašnjava da je u šezdesetim godinama predstavljao evropsku avangardu, a onda se u sedamdestim okrenuo novoj romantici: "Prvo je to bio protest, zajedno sa drugima, protiv kasnoromantike, a onda, ponovo protest protiv racionalističke, rigorozne avangarde".

Veoma mlad, kao tek diplomirani student, 1959. godine dobio je tri prve nagrade na II anonimnom konkursu Udruženja poljskih kompozitora za mlade stvaraoce, za tri svoje, pod različitim pseudonimima, ponuđene kompozicije (Strophes – za sopran, recitatora i 10 instrumenata, Emanations za dva gudačka orkestra i Davidove psalme za mešoviti hor, dva klavira i udaraljke), a sledile su: Trenodija u spomen žrtvama Hirošime (1961) i Dies irae u spomen žrtvama u Aušvicu (Prix Italia 1968), protesti zbog totalnog uništavanja.

 "Na Bijenalu u Zagrebu imali ste prilike da čujete dela koja su napisana pre skoro 50 godina, naravno, muzika je tada bila različita, ali smo i mi živeli u drugačijim vremenima", objašnjava naš sagovornik. "Bilo je to vreme veoma važne promene, naročito u evropskoj muzici, jer se to dogodilo u centralnoj Evropi, u Nemačkoj, Francuskoj, takođe u Poljskoj, Italiji – bila je to avangarda koja je došla posle Drugog svetskog rata i svi smo nastojali da nađemo novu muziku, stvarno novu muziku, novi  jezik, novu tehniku za sve instrumente. Ali ta muzika se sada vraća!"

Na pitanje šta tradicija znači za njega, s obzirom na njegovo klasično obrazovanje,  precizan je: "Prvo, bio sam mlad, zatim, a to znate, živeo sam u specijalnoj sredini, u Poljskoj, gde je posle nemačke okupacije došla ruska okupacija. Nemci su ostali u Poljskoj skoro pet godina, ali Rusi 45 godina! Oni su, navodno, došli da nas oslobode od Nemaca i ostali. To je bila stvarna okupacija, i mentalna takođe. Avangardna muzika, ona zapadna, nije bila dozvoljena (bila je zabranjena, kao u vreme nacizma – D. P.). I crkvena muzika je bila zabranjena. Govorim naravno o pedesetim, i o početku šezdesetih godina 20. veka. I morao sam da protestujem, uvek protiv nečega. Takva je moja priroda".

Naš sagovornik ne krije da u tom  povratku avangarde publici,  retroaktivno,  i sam danas bolje razume čak i svoju muziku. "To je muzika, koju sam napisao pre 50 godina, jer ona nije stara, sveža je, stvarno  nova, razlikuje se od dela drugih kompozitora, jer sam uvek išao svojim putem, nikada nisam pripadao ni jednoj školi. I u muzici koju pišem danas, naći ćete elemente iz tih nekadašnjih dela."

Penderecki je odsamog početka imao svoj put. Nije slušao, dakle, nije bio ni svestan šta se događa na Zapadu. Pisao je sopstvenu muziku, zvuk. Da li je zvuk najvažniji u onome što je danas ostalo ods muzike. Ili emocija?

"Ne, uopšte ne! Ne znam zašto ljudi misle da je moj interes u šezdesetim bio zvuk! Nipošto! Bila je muzika! Ja sam tragao za novim zvukom, pronalazio nove načine izvođenja, sviranja na gudačkim instrumentima, kao u mojim komadima Trenodija,  Polimorfije, ali zvuk ne! Bilo bi to previše jednostavno!"

Kamerno je pravo

 Kšištof Penderecki je, pored kompozicije, studirao i filozofiju, istoriju likovnih umetnosti, istoriju književnosti, jednako i elektronsku muziku i prihvatio šum kao novi vid muzike, ali danas izjavljuje da "elektronska muzika, po njemu, nije budućnost". Posle svih inovacija u stvaranju nove muzike, sredinom sedamdesetih okrenuo se tradiciji, sve do gregorijanike i renesanse, piše velika vokalno-instrumentalna dela, napisao je četiri opere, brojne koncerte, kamerne komade... i taj period objašnjava kao vrstu sinteze, spoja elemenata avangarde (koja je uticala na čitav njegov život). Nije "želeo da bude deo geta na kojima se i dalje izvodi samo avangardna muzika." Želeo je, kaže,  dijalog, da se približi publici, pisao je ono što mu se sviđalo i što je prisutno u koncertnoj praksi. Naročito otkad je počeo da diriguje i svoja i dela, uglavnom, 19. i ranog 20. veka. Kšištof Penderecki jedan je od malobrojnih savremenih kompozitora stalno prisutnih na svetskoj muzičkoj sceni.

Podsećamo ga, na izjavu da "pravog Pendereckog danas treba potražiti u njegovim kamernim ostvarenjima", insistiramo da saznamo šta je to u njoj što bolje izražava njegove misli, inovacije, pa i emocije, jer je muzika umetnost koja je najiskrenija:

 "Mislim da je ta kamerna muzika uvek veoma lična. Kamerna muzika prošlosti, svi komadi Dvoržaka, Bramsa, Betovena, za mene jesu bolji od svih simfonija, misa, to je prava muzika, lična, ono što kompozitor želi da kaže, u tri glasa, ili u jedan, i za to mu ne treba veliki sastav".

Kšištof Penderecki upravo dovršava svoju Osmu simfoniju  ("jer ono što sam napisao bilo je izvedeno i sada dodajem neke nove stavove"), počeo je i gudački kvartet broj 3, možda će i četvrti, želi da napiše Sonatu za violončelo i klavir:

"Da, da... puno muzike!"