Vreme interkulture

SRBIJA I EVROPA
Savet Evrope proglasio je 2008. godinom interkulturnog dijaloga. Na nedavnom skupu u Zagrebu, evaluatori kulture iz svih evropskih zemalja (njih četrdeset), razgovarali su o interkulturnom dijalogu na Starom kontinentu. Ministarstvima kulture ovih zemalja preporučili su da se svojski late proširenja tog dijaloga. 
Interkulturni dijalog u celoj Evropi odvija se veoma sporo, izuzev u Engleskoj i skandinavskim zemljama, koje godinama razvijaju politiku afirmativne akcije u kulturi. On ne znači samo međuetnički, već i dijalog između različitih klasa, kultura, urbanog i ruralnog, da bi se prevazišle podele koje postoje u društvu.

Ključna reč nove, interkulturne politike Evrope je inkluzivnost – uključivanje svih društvenih grupa u kulturni život sredine.

Politike sećanja i zaborava

Važan segment te kulturne politike je politika sećanja, a i namerna politika zaborava. Na primer, da li je Staro sajmište u Beogradu, deo sećanja ovog društva? Kako se o njemu ne vodi računa, ono svedoči da je politika zaborava deo zvanične politike.

U Srbiji, politika sećanja otvara pitanje čega mi kao društvo hoćemo da se sećamo? (U socijalističkom periodu, politika sećanja je bila vrlo precizna, počinjala je od 1941)

Evropska unija danas postavlja u sklopu kulturne politike pitanje: kako govorimo o našoj međusobnoj istoriji, a kako o sopstvenoj, šta vrednujemo iz nje?

Kako mi govorimo o Dušanovom carstvu? Hoćemo li da stvaramo generacije koje će verovati da je teritorijalno širenje jedini smisao uspeha, jer se kao najuspešniji period istorije srpske države predstavlja onaj kad se država širila i na krajeve koji nisu njeni – car Dušan bio je kralj Srba, Arbanasa, Bugara i Grka – a o tome se uči kao o srpskom carstvu? I o tome treba da vodi računa politika sećanja.

U našoj sredini, interkulturni dijalog ima poseban značaj, zbog ksenofobične kulture, koja je usledila posle znatne otvorenosti zemlje u drugoj polovini prošlog veka. Ta otvorenost je razvila elitnu kulturu i medije za elitu (Nolitove edicije poput Sazvežđa, Treći program Radio Beograda) ali ne i publiku za tu elitnu kulturu.

Istraživanja na Fakultetu dramskih umetnosti tokom poslednje dve decenije pokazala su da Srbija i nema pravu umetničku publiku, osim pozorišne i filmske. U galerije zalaze profesionalci: istoričari umetnosti, umetnici, kolekcionari, pokoji prijatelj ili komšija; u muzičkim dvoranama sede učenici muzičkih škola, studenti... A zadatak kulturne politike nije samo da stimuliše stvaralaštvo, već i da populariše ono što se stvara, kroz interkulturni dijalog među kulturnim modelima i različitim kulturama.

To znači da bi umesto da izlaže umetnička dela kao pojedinačne artefakte, svaki muzej bi trebalo koncipirati tako da odslikava kulturni diverzitet svog regiona. Isto važi i za kulturnu politiku u celini. Argument da stvaralaštvo drugih kultura koje kod nas koegzistiraju nije dovoljno umetnički vredno, samo je izgovor.

Za srpske kulturne prilike interkulturni dijalog znači i otklon od evropocentričnog ili zapadnocentričnog koncepta umetnosti, koji prihvatamo kao apsolutni, iako on posmatrajući istoriju umetnosti kao prostor od Italije do Engleske, ignoriše umetnike izvan ovog geografskog kruga, poput Nadežde Petrović, Milene Barili... Otud naša istorija umetnosti često favorizuje epigonstvo, ono što je slično zapadnim umetničkim trendovima, a zanemaruje ono što je autentično naše, ali je apartno (dela jednog Inkiostrija, Pogačića, ili Žike Mitrovića, majstora žanrovskog filma, koji je stvarao izvan filmskih linija – crni talas, češka škola... sve to zahteva novo čitanje), a posebno ignoriše kulture susednih zemalja.

Podvojenost devedesetih

Za današnju srpsku kulturu, interkulturni dijalog znači i prevazilaženje kulturne podvojenosti nastale kao posledica destrukcije društva devedesetih, kada su se u umetnosti pojavila dva glavna toka. Onaj što ga je promovisala zvanična struja, kao vrstu "nacionalne srpske vertikale", koja kulminira izložbom likovnih radova o Tesli u Muzeju savremene umetnosti i institucionalizuje umetnike poput Tapija, Martinovića, Trkulje, Kalajića. I drugi, koji je prihvatao Zapad, umetnost koja misli o trenutku, koja je radikalno kritička – dela Milice Tomić, Tanje Ostojić, Mrđana Bajića... Ta dela imaju vrhunski umetničke kvalitete, ali i "opravdanje" za izlaganje u Evropi. To je vreme embarga, kada je evropski kustos morao da bude izuzetno hrabar da pozove naše umetnike. Švajcarski ambasador Žino, uostalom, opozvan je zbog kršenja embarga u kulturi.

Međutim, svi koji su stvarali izvan te dve matrice, nisu takoreći postojali. Ilustrativan je primer vrhunskog vizuelnog umetnika, Aleksandra Cvetkovića, koji je na izložbama naše umetnosti devedesetih neopravdano izostavljan, kao i mnogih kompozitora i pisaca koji se nisu svrstavali ni u nacionalnu ni u kritičku umetničku scenu.

No još uvek, na savremenoj umetničkoj sceni, ne samo kod nas, sve je uglavnom podređeno reprezentaciji nečega – nacije, borbe za slobodu, kritičke misli itd. Ali, ma koliko bili skloni kritičkoj umetnosti, koja je provokativna, koja misli, postavlja probleme, ne znači da umetnost koja nije direktno takva ne radi to isto. Prava umetnost to čini već svojim postojanjem.

Zbog toga su na današnjem tržištu umetnosti, kustosi postali autori, podjednako važni kao i umetnici, jer svojim izborom i koncepcijom oblikuju umetničku scenu, ubacujući teme u javni prostor. Od njih se danas očekuje da imaju stil, ideju, oko koje prave okosnicu – ili čak tri, kao što smo nedavno videli na izložbi savremene britanske umetnosti u Beogradu. I to je legitimno. Savremena britanska vizuelna umetnost otvara pitanja interkulturnog dijaloga i demokratizacije umetničkog polja i afirmiše dela koja nastaju u prostoru folklorne i popularne kulture. Tipičan primer je eksponat "Vezene gaćice rvača u Vensu".

Ono što nama u Srbiji, međutim, nedostaje, jeste (interkulturni) korak između tih delova stvaralaštva. S kakvim bi podsmehom i povicima na kič publika i kritika dočekali nekog rudara u Majdanpeku, da slučajno napravi i izloži takve gaćice? Da li su "kuvarice" žena izbeglica i grupe Škart ušle u srpsku istoriju umetnosti?

Kod nas ovaj vid interkulturnog dijaloga, između stvaralaštva različitih klasa, tek treba da usledi. Ne moramo imati prema "radničkoj umetnosti" a priori ironičan odnos, ali nije a priori svaki takav rad, svaka "kuvarica", umetničko delo.

Potrebno je mnogo više hrabrosti, ne samo umetnika, nego i kustosa, da tu vrstu popularne kulture integrišu kao što se već radi u Britaniji. Koja je, uzgred, nekad imala najveću segregaciju unutar svoje kulture, zbog čega je i potreba da se pravi inkluzivna kulturna politika bila najpreča.

Devesternizovanje kulture

U Srbiji krajem 19, veka još uvek je postojao zajednički kulturni model, zasnovan na usmenoj kulturi, guslama.

Danas je i naša epska poezija prešla u veliku kulturu. Naš radnik ne bi znao da kaže nijednu pesmu iz epskog ciklusa koju je u 19. veku znalo svako dete. U međuvremenu, došlo je do strahovitog raslojavanja i svrstavanja svega što se stvara u narodu u folklorno, često i u kič. Za razliku od "velikih" kultura sveta koje su umele da u svoju zvaničnu istoriju kulture integrišu i svoje naivne umetnike, (Carinik Ruso) mi Brašića, ili Martina Jonaša iz Kovačice, nismo uključili u tu istoriju, već smo ih strpali u jedan njen deo, među "naivce", pa i tamo nekritički, sa svima ostalima.

Zato je jedan od važnih poslova naše kulturne politike revalorizacija narodne kulture, da bi se odredilo šta je u njoj deo našeg kulturnog identiteta. Potrebna je najmanje još jedna generacija medijatora u kulturi, koji će u skladu sa novim pretpostavkama kulturne politike da "devesternizuju" našu kulturu, ili još bolje, da raskinu kalupe i standarde koji je danas okivaju, a da ne uđu u kič, niti u glorifikaciju nacionalizma, u zamku da je samo ono što je blisko folklornom naša autentična umetnost.

Godina interkulturnog dijaloga u Evropi mogla bi da bude podsticajna za to.