Sezona nekih novih nota

Uskoro će sto dana otkako je Ivana Stefanović svoje note zamenila nekim drugim papirima koje čita, merka brojke na njima, kad zatreba stavlja potpis, udara pečate... Poznatu kompozitorku sreli smo u novom radnom ambijentu, u njenom kabinetu državnog sekretara Ministarstva kulture. Još neka poznata lica uđu ili provire u ovu prostoriju, široku i visoku. Jedan kreativan tim okupio se u ovom vladinom resoru. Pa, dela ćemo tek videti. Bez obzira što su našoj sagovornici sada sve umetnosti jednake, a oči uprte i u tolike druge stvari iz najšire kulturne sfere, ipak smo insistirali da u ovom razgovoru najviši ton bude onaj koji se tiče muzike. I neshvatite to kao pristrasnost, već samo kao našu želju. Jednostavno, Ivani Stefanović muzika je nešto najbliže, njen umetnički "zavičaj" po kojem je i prepoznaju u javnosti.

Tolike ste godine u muzici. Sada ste prešli i ovaj politički prag. Da li ste svoju novu poziciju doživeli samo kao nekakav privremeni rad u Ministarstvu ili...?

Ne, nimalo tako! Mislim da svako treba da se pokaže na više različitih polja. Zato se ja i ne osećam kao da sam na nekakvom drugom zadatku, već samo kao neko ko, recimo, gleda na stvari sa jedne druge strane. Svoje mnogobrojne lične opservacije pokušaću sada da upotrebim u ovom svom novom radu koji, rekoh, ne smatram privremenim, već jednim jako ozbiljnim i odgovornim poslom. Nije to nikakva laka šala, izlet u nešto drugo, nekakva lična proba. Od vas se traže rezultati, polaganje računa i na sva teška pitanja koja nas očekuju moramo imati čvrste odgovore. Ovde posla toliko ima da sada manje pišem - muziku, ali je zato više slušam. Barem da tako primim svoju neophodnu dozu. Umetnik uvek mora da bude u toku, da gleda i sluša ono što drugi rade. Ja se tako i sama lakše situiram i pronalazim muziku u sebi.

Onih famoznih sto dana su tu. Koja su najteža pitanja koja očekujete da će biti upućena ovom Ministarstvu?

Mnogo je pitanja najtežih, ali za mene je, možda, to najpre ono koje se tiče nasledstva. Kad uđete u ove prostorije vi preuzimate i veoma mnogo tuđih dela. Kada se sa nečim od toga potpuno slažete to je onda jedna fantastična pozicija, ali šta sa onim drugim... Ovde vas dočekaju čitavi slojevi nečega što se slagalo decenijama, kroz različite periode i politike. I nije lako sve to prokrčiti. Problem je što, po mom mišljenju, naše društvo kulturu ne tretira dovoljno ozbiljno. Država kao da neće da je vidi kao nešto što je užasno važno, i za sadašnjost i za budućnost. Na nekakvoj skali važnosti kultura je uvek negde na samom dnu. Mi ćemo se, eto, prilično potruditi da štošta promenimo.

Čime ste u ovom času najviše okupirani?

Na mom stolu su razni dokumenti i papiri, ali ono što je zaista primarno jeste da upravo pripremamo projekte za 2008. godinu, jer od nas svi očekuju planove. Naše nije da kreiramo programe, ali jeste da ih podstičemo i da kreiramo kulturni ambijent.

A sada još malo o kompozitoru u Ministarstvu. Šta se može dobro uraditi za muziku, a da se pri tome ne ogrešite o druge umetnosti?

Umetnička muzika je, objektivno rečeno, i tako u "kandidaturi" da bude u najlošijoj situaciji. Potrudiću se svakako da se neke stvari poprave, što bi, mislim, uradio i neko ko nije muzičar, ali želi dobro muzici. Treba, recimo, popraviti stanje savremenog muzičkog stvaralaštva. Zaboravljamo da ovde ima sjajnih kompozitora, ansambala i solista. Između Guče i Egzita kao da se negde zaturio termin umetnička muzika. Sve je svedeno na Beograd, u kome je muzički život solidno uređen, ali je zato ostatak Srbije, manje-više, u jednom žalosnom stanju. E, tu negativnu klimu treba odagnati. Napravićemo i bolju situaciju za Tribinu kompozitora, pravo mesto za stimulaciju stvaranja domaćih dela. Naša dužnost je i briga o muzičkoj baštini. Treba sačuvati stare rukopise, povezati zvučne arhive, kojih ima rasutih po Srbiji, ali su dosta izolovani. U sve to treba uključiti i digitalizaciju. Ponekad se mora biti hitar, jer ako nešto na vreme ne sačuvamo sutra ga možda više neće biti.

U poslednje vreme Ministarstvo je pominjano i u priči o predstojećim "Mokranjčevim danima". U finansijskoj sferi. Kako Vi komentarišete nezavidnu situaciju u kojoj se nalazi ova manifestacija?

To zaista jedna stara, dobra manifestacija. Dobar je i njen ovogodišnji program. Znam da "Mokranjčevi dani" već dugo kubure sa sredstvima. Sa naše strane, ja mislim da su "Dani" zaslužili i dobili podršku. Ona je znatno veća od one koju im je odobrila komisija na konkursu. Sve to je iz onog prethodnog perioda. Sada je ta brojka skoro triplirana. To je bila naša intervencija.

I nešto sasvim lično: o Vašim umetničkim planovima?

Očekujem uskoro nekoliko koncerata moje muzike. I da se zna: sve to ranije je ugovoreno. Tačne termine i mesta ne znam. Da otkrijem toliko da će flautista Ljubiša Jovanović sa jednim proširenim sastavom izvesti moje "Neobične scene sa Homerovog groba u Smirni". Ovo delo plod je moje fascinacije jednom, ne naročito poznatom, ali divnom Andersenovom bajkom "Ruža sa Homerovog groba". Tako stara, a tako moderne strukture. Tako je nastao ovaj desetostavični koncert za solo flautu i jedan malo veći instrumentarij.

I ovi dani u Ministarstvu će proći. Kada jednom budete napuštali ovu sobu šta bi bilo ono što ostavljate iza sebe i zbog čega biste srećni i ponosni zatvorili jedna važna vrata u svome životu?

Bila bih najsrećnija ako bismo uspostavili sistem, pod čime podrazumevam uređen zakon i kriterijume. I da sve to, kao neka najbolja mašina, funkcioniše i kada ministar i mi okolo njega nismo tu. To je znak da je sistem proradio. Drugo, bila bih srećna i da vidim kako gradovi u Srbiji žive svoj samostalan kulturni život. Da među sobom razmenjuje programe i da svako sačuva svoje karakteristike, prepoznatljivost. I na kraju: mi smo narod mali i kultura mala, zato bi me obradovala i veća solidarnost među našim umetnicima, više zajedničkih nastupa. Kad bi te umetničke podrške i sloge više bilo sigurna sam da bi nas i u svetu drugačije shvatali i prihvatali.