Najvažnije je verovati u sebe

Naš skulptor srednje generacije Goran Čpajak (1963) danas radi više nego ikada i, sledeći trag svojih skulptura, putuje od kontinenta do kontinenta. Njegovi radovi nalaze se u privatnim kolekcijama ili na javnim prostorima u Francuskoj, Italiji, Egiptu, Južnoj Koreji, Tajvanu, Kini. Osvajao je brojna priznanja izlažući u Jugoslaviji, Japanu, Švajcarskoj, Holandiji...
Vajarstvo je diplomirao na našem Fakultetu primenjenih umetnosti a već godinama živi na relaciji Srbija–Italija.

Sreli smo se za vreme njegovog kratkog boravka u Beogradu jer u Italiji trenutno radi na najnovijem reljefu "Posle kiše". Ovo delo (u belom mermeru) jedno je od 12 projekata izabranih na nedavnom internacionalnom konkursu koje je italijansko Ministarstvo za infrastrukturu i transport raspisalo za uređenje javnih prostora. Čpajkov rad je izabran za lokaciju u zgradi Ministarstva unutrašnjih poslova.

– Javni konkursi za uređenje prostora lep su običaj koji Italijani odavno neguju. Zato je moj dolazak u Italiju imao čisto profesionalne motive. Nastanio sam se u Pjetrasanti (na italijanskom "sveti kamen"), mestu koje sa obližnjom Kararom čini "Meku za skulptore". Nisam emigrantskog karaktera, niti sam ikad poželeo da budem emigrant. Sve je počelo od mog studentskog boravka u velikim inostranim studijima u kojima su radila poznata umetnička imena. Tada sam osetio ambijent uspešnih, i mentalno doživeo njihov prostor.

Shvatio je da ništa nije nedostižno i da su pored kvaliteta koji se podrazumeva, važne i okolnosti. Na svojoj koži proverio frazu "biti u pravo vreme na pravom mestu". A onda su usledili stvaralački i lični izazovi…

– Najvažnije je verovati u sebe i izdržati. Izdržati sve ograde koje vas s vremena na vreme sputavaju, oko vas ili u vama. Izdržati u poslu, u ideji, izdržati oprečna mišljenja i sva buduća iskušenja. Izdržati da ostanete u profesiji. Da vodite svoju misao na duže vreme. Da verujete u to što radite jer je umetnost kao religija. Pritom, da znate šta hoćete i da imate šta da kažete.

Dela Gorana Čpajka rasuta su po celom svetu. Menadžerske poslove odavno je prepustio galeristima i agentima koje ima u Italiji, Švedskoj, SAD, Aziji. Skice im šalje mejlom, dalja promocija je njihova briga.

– U Italiji nema, kao kod nas, umetničkih udruženja koja bi okupljala veliki broj članova i rešavala njihov socijalni status ili pitanje umetničkih ateljea. Tamo se smatra da svakom čoveku treba dati pecaljku a ne ribu na tanjiru. Da ne bi izgubio motiv za rad, kaže Čpajak.

Motiv kojem se od mladalačkih dana naš sagovornik uvek vraćao bila je senka, te je i sačinio seriju skulptura-senki.

– Senka kao znak postojanja. Čim nešto ima senku znači da postoji. Objekti ostaju isti a njihove senke se menjaju, navodi skulptor ne isključujući da je reč o onoj iskonskoj umetničkoj potrebi za sopstvenom pečatom ("senkom"), delom iza sebe.

Pored senke kao lajtmotiva u skulpturama, reljefa kao discipline koja mu najviše odgovara, Čpajak nam je poverio još jednu svoju pasiju s obzirom na to da se granice posla i hobija kod umetnika uvek nekako prepliću. Godinama već sakuplja stare alatke za klesanje koje su, na neki način, i same postale skulpture.