Remont britanske demokratije

Ako je instinkt političara da u svojim rukama koncentriše što više vlasti, onda je Gordon Braon, novi britanski premijer, istinski izuzetak. U svom prvom govoru u Parlamentu, predložio je da vlada i on u ulozi "prvog među jednakima", ograniče svoju vlast, nizom ustavnih promena kojima bi se ojačao princip da "izvršna vlast svoju moć crpi iz naroda, kroz parlament".
Ustavne promene u zemlji koja nema pisani ustav?

Britanski politički sistem je po mnogo čemu jedinstven, i kao takav je možda najzanimljivije štivo za svakog studenta političkih nauka, ali još više za "mlade demokratije" koje s mukom nastoje da učvrste vladavinu prava i izgrade institucije. U Britaniji je, naime, to proces koji traje bezmalo osam stotina godina i sudeći po najnovijoj inicijativi još nije dovršen: demokratija je poput sreće – nikad je nema dovoljno.

U čemu bi, u 21. veku, Gordon Braun da unapredi britansku demokratiju? Njegov predlog, koji zasad ima samo status projekta, sadrži 12 tačaka čiji je cilj da se prošire ovlašćenja zakonodavne vlasti na račun izvršne. Parlament bi, dakle, ubuduće trebalo da ima poslednju reč (koja je sada premijerova), u objavi rata, sopstvenom raspuštanju, ratifikovanju međunarodnih ugovora, imenovanju javnih funkcionera, postavljanju sudija, kontroli obaveštajnih službi... Takođe, izvršna vlast bi imenovanje biskupa Engleske crkve prepustila samoj crkvi, što bi bila prva takva mera još od kako je Henri VIII u 16. veku isposlovao njeno osamostaljenje od Vatikana.

Tema ustavnih promena nije inače nova u Britaniji: laburistička vlada se njima bavi još od kraja devedesetih. U ovome je izuzetno zanimljivo to kako se menja nešto što, formalno gledano, ne postoji. Ujedinjeno kraljevstvo Velike Britanije i Severne Irske, kako glasi puno ime zemlje, zvanično je "ustavna monarhija", ali pod ustavom se ovde ne podrazumeva ono što i drugde. Umesto u jednom dokumentu koji je "osnovni zakon" o uređenju države, britanski ustav je sadržan u "celom sistemu vladanja", sa pisanim i nepisanim pravilima. To su, kako "zakoni i običaji" parlamenta, tako i sudske odluke i "politička praksa". Rezultat je jedan sistem koji je istovremeno i fleksibilan i čvrst: odnos između onih koji vladaju i onih kojima se vlada nije kodifikovan striktnim legalnim pravilima i ograničenjima, već pre svega političkim i demokratskim principima. Ukratko, britanski ustav je u – britanskoj političkoj kulturi.

Iako nema formalne podele vlasti, njeni stubovi su očigledni: monarh "kraljuje ali ne vlada", ali sve se formalno čini u njegovo (njeno) ime. Izvršna vlast je "vlada Njenog Veličanstva", ali je kruna ipak u Parlamentu. A u Parlamentu su (ako se izuzme ceremonijalni Dom lordova, u kome se mesta još nasleđuju) dve političke partije, čiji su poslanici sputani "bičem" partijskog vođstva. Parlament, znači, više sluša vladu, nego obrnuto.

Najavljeni "remont", onako kako ga je obrazložio premijer Braun, ne bi dirao u temelje ovog sistema: promene bi mu, međutim, dale jasniju legitimnost. Bile bi, takođe, samo nastavak gotovo permanentne ustavne evolucije u Britaniji, gde svaki zakon koji se izglasa prostom većinom na neki način ima ustavni karakter.

Najveće ustavne promene Britanija je donela pristupajući EU, pa su zakoni Unije sad "stariji" od domaćih, mada Parlament u svakom momentu može da prekine članstvo u evropskoj "super državi". Ali ne treba zaboraviti da je i sama Britanija unija, u kojoj su Engleska, Škotska i Vels (plus Severna Irska), kao i da tamo, posle skorašnje decentralizacije, sve akutniji postaje problem koji nam je i te kako poznat iz naše novije istorije: poslanici Škotske i Velsa mogu da u Londonu odlučuju o pitanjima koja se tiču Engleske, dok Englezi nemaju pravo da se mešaju u pitanja Škota i Velšana.

Gordon Braun je u svojoj prvoj parlamentarnoj besedi nagovestio i mogućnost da zemlja dobije pisani ustav, što bi zaista bio istorijski čin. Ali time je otkrio i suštinski motiv svog ustavnog projekta. U pitanju je –identitet britanske nacije.

Ono što se u Britaniji događa naročito u ovom veku – terorističke diverzije, problemi integracije zajednica koje su se naselile iz bivših kolonija, etnički, verski i rasni pluralizam kao nova realnost – nalažu redefinisanje pojma "Britanac". Braun se, izgleda, nada da bi ustav bio ne samo dokumenat koji bi definisao politički sistem, nego i sistem vrednosti, na sličan način kako je to svojevremeno učinjeno u Americi Deklaracijom o nezavisnosti, i time postao nešto s čim bi, između ostalog, mogla da se identifikuje i sve raspolućenija zajednica britanskih muslimana.

U ovom svetlu, ustavne promene su mnogo više stvar iznude nego izbora.