Ekonomisanje jezikom ili društvo nepismenih

„Ljude koji vode računa o gramatici često karakterišu kao cepidlake. Ja kažem da ljude koji o njoj ne vode računa ne treba da iznenadi ako mi uopšte ne obraćamo pažnju kada oni govore”, izjavio je novinar Bi-Bi-Sija Džeremi Paksman, ovogodišnji član žirija nagrade „Loša gramatika”. Cilj ovog projekta je da opomene institucije i ljude u medijima koji su se nepravilno izražavali.

Naravno, događaj je ispraćen velikim nezadovoljstvom novinara koji su dospeli na listu „loših govornika”, koji su potom, u svoju odbranu, te greške nazvali „minornim”, jer se one uvek mogu desiti, a važniji je ,,kontekst kolumni koji dopire do čitalaca”. Ako se fokusiramo samo na kontekst, da li onda prestaje briga o pravilima?

Na prošlogodišnjem testiranju maternjeg jezika, prosečna ocena naših malih maturanata bila je bedna, dovoljan dva. Deca danas imaju više pisanih prepiski, putem poruka i mejlova, nego ranijih godina, u kojima se sigurno međusobno razumeju, ali zadržavajući se na skraćenicama i anglicizmima ne koriste jezičke kapacitete srpskog jezika. Ograničavajući svoje govorništvo tim pristupom, osiromašuju lični identitet, sputavajući buduće korake u svakoj sferi društvenog života.

Ekonomisanje jezikom na društvenim mrežama postaje svakodnevica, a sleng se zbog intenzivnosti upotrebe doživljava kao sastavni deo naše jezičke kulture. Mladima najprivlačnije, dopisivanje i upoznavanje na internetu – takođe može da trpi zbog ovakvih govornih šupljina i neznanja.

Svi smo imali prilike da čujemo kako je neko izgubio interesovanje za neku osobu posle prepiske u kojoj je obelodanjeno nepoznavanje kulture izražavanja. Svakim novim vidom komunikacije i njenom modernizacijom jezik evoluira, ali čak i u sferi internet poznanstava postoji podrazumevana osnova komunikacije, koja isključuje ljude koji je nemaju. Albert Ajnštajn je rekao da se plaši kako će „tehnologija nadmašiti ljudsku korespodenciju” i da će se „stvoriti generacija idiota”. Važnost govora je upravo u njegovoj ulozi da koncipira misao.

Siromašnim vokabularom i nepoznavanjem pravopisne kulture, gramatičke strukture jasnog i pravilnog izražavanja, čovek ne može da objedini svoju misao, a potom ta misao ne može napredovati. Ogrešenjem o naizgled sitna pravila izražavanja, zapravo zatvaramo domete civilizacije, jer u 21. veku nepismena osoba neće biti ona koja ne ume da piše, već ona koja ne ume da uči, promišlja i zapaža.

Kao što je to slučaj s brojnim drugim „nevidljivim” zakonima, morala i kulture ponašanja, i pravopisna kultura je jedna od onih na koju ljudi ne obraćaju pažnju, a da zbog toga ne budu sankcionisani. Možda je potrebno stvoriti javni bedž srama, koji bi se dodeljivao institucijama i ljudima koji umanjuju vrednost jezičke kulture u medijskom prostoru.

Simpatični „tvit” koji se pojavio pre nekoliko dana upravo je istakao taj problem: nekada, kada ljudi pošalju poruku sa pravopisnim greškama pretpostavljali smo da su pijani ili makar neispavani, dok je danas veća verovatnoća da su prosto nepismeni. Danas imamo doktore nauka, političare i mnoge javne ličnosti koji nemaju elementarnu kulturu pismenosti.

Sigurno je da gramatika nije njihova struka, ali ako kodeks ponašanja, kultura kao način života, poštovanje drugih i poštovanje sebe nije obavezan elemenat svake individue, bez obzira na njeno zvanje, u kakvoj realnosti mi živimo?

*Apsolvent Filološkog fakulteta Univerziteta u Beogradu