Prsti u megamedu

U proleće daleke 1979, u prvom igranom filmu Zdravka Šotre „Osvajanje slobode”, nastalom prema scenariju velikog srpskog scenariste Gordana Mihića – zajedno sa Ratkom Poličem, Ivom Gregurevićem, ranopočivšom Gordanom Kosanović, Danilom Lazovićem i drugim kolegama – nekih desetak dana snimao sam filmske sekvence na Crnom vrhu pored Bora.O seči šume na radnoj akciji 1946. godine, kada je po nalogu Partije trebalo obezbediti drva za razrušeni Beograd. U grupi đaka iomladinaca iz Timočke Krajine koji su sa petokrakama na kapama statirali i podražavali zanos mladih skojevca i komunista koji golim rukama vuku promrzla bukova debla i pevaju „Internacionalu” –izdvajao se oniži, pomalo zdepasti mladić sa kačketom na glavi i bordocrvenim šalom oko vrata.

Pamtim da je bio nasmejan, radoznao, ljubopitljiv i dobronameran. Njegovu navalentnost pravdao je snažnom željom da postane glumac. U njegovim mučnim i otužnim televizijskim ispovedima koji se u serijama nastavljaju svake večeri, mogli smo saznati da je u to vreme bio student završnih godina Fakulteta političkih nauka u Beogradu. Samo podatak o njegovoj filmskoj karijeri ovih dana nije javno obelodanjen u degutantnojfarsi njegovog skeniranja, seciranja i srozavanja.

Svakako da je jasno da govorim o junaku naših dana Mići Jovanoviću. Titule mu ne pominjem. Nije moje da sudim o tome šta on jeste,a šta nije.Uostalom,on to najbolje zna. Štose države tiče – neka radisvoj posao. Neka stisne petlju i neka nedvosmisleno utvrdi, koja i kakva akademska zvanja imaju – ne samo Mića, nego svi oni koji su dlanom o dlan diplomirali na livadama, na sumnjivim burazerskim katedrama partijskih drugova i biznismena u obrazovanju, a danas su nosioci vlasti u Srbiji. Što se Miće tiče -najmanje zbog njega samog, već zbog hiljadamladih koji trenutno studiraju, ili su diplomirali na njegovom univerzitetu.I koji su to,na muku svojih roditelja, pošteno i papreno platili. Verujem da ću mnoge začuditi,ali danas, kada ga svi napadaju–ja imam potrebu da ga branim. Ne ovog Miću sa kadilacima i avionima, sa desetinama hiljada kvadrata najelitnijeg poslovnog prostora, ne ovog u zagrljaju najatraktivnijih starleta i „puterica”,sa vilama na Azurnoj obali – već onog Miću Jovanovića sa Crnog vrha, sa bordocrvenim šalom oko vrata.

Činjenica da sam ga ponovo slučajno sreo tek tri decenije kasnije, da nisam ni magistrirao ni doktorirao na njegovom univerzitetu, da ni sekund nisam bio na njegovom platnom spisku, da u moju korist s njegovog računa nikada nije stigao niti žuti petoparac, da nikada nisam bio ni na jednom njegovom prijemu ili ekstravagantnoj zabavi po kojima je moj filmski pajtos poznat – daje mi za pravo da bez putera na glavi kažem koju reč u njegovu odbranu.

Poput Sneška Belića na junskom suncu, topljenje jedne nakaradne priče u kojoj su kratke noge – izaziva samilost i sažaljivost. Tumor koji je tu pored nas, u obrazovno-naučnom tkivu države bez ikakve društvene kontrole rastao i bujao godinama, sada bi mnogi želeli pod hitno da amputiraju. Bez histopatologije i analize uzorka i mogućih posledica. Koje mogu biti dalekosežne.Stiče se utisak, da se baš kao na grogiranog boksera koji se ošamućen tetura po ringu – izleću svi. I sudije, i treneri, i merači vremena, i kamermani koji snimaju meč, i redari i publika sa leve i desne tribine. Svi koji su do juče kusali iz tog tanjira, svi kojima je žalosni protagonista naše sramote do nedavno valjao –sada sa sladostrašću žure i zamahuju da nesrećniku zadaju završni udarac.Neki su u tome posebno žustri – kako bi mu što pre začepili usta, da prestane da govori u svoju odbranu. Jer, ko zna šta se sve može oteti jeziku uzdrmanog i osramoćenog čoveka. Šta sve glumac Mića može da kaže.

I da li samo na njegovu glavu treba da se sruči sva bruka za koju su mnogi godinama znali, koja se prećutno odvijala pred njihovim očima, za koju je već decenijama kriva obrazovna vlast naše države i celo naše društvo? Uostalom, da li je tačno da je gospodin čije ime svi znamo, funkcioner partije na vlasti koji je dugo bio ministar obrazovanja i nauke godinama u vladi radio kao volonter ministar, a da je sve vreme svog ministrovanja kao dekan jednog fakulteta bio na platnom spisku Mićinog univerziteta? Ako to nije tačno – unapred se izvinjavam što sam loše informisan. Ako je tačno – nije li to sukob interesa? U kojoj ozbiljnoj zemlji je to moguće? Šta je s mnogima iz vrha srpske vlasti i politike koji su godinama gurali ruke u slatke tegle „megameda” i oblizivali svoje prste. Hoće li da vrate svoje počasne i ostale doktorate? Hoće li uvaženi doktori nauka i profesori Beogradskog univerziteta koji su davno i za debele pare ostavili svoje studente i napustili ozbiljne katedre na Ekonomskom, Pravnom, Filozofskom i Fakultetu političkih nauka da se oglase? Ima li akademske korektnosti i časti?Koliko i kako ih je Mića plaćao da ankerišu legitimitet njegove obrazovne tvorevine? Hoće li ga se sadaodreći?

Nesuđeni glumac Mića Jovanović je, dakle,samo jedan od protagonista priče koja je paradigma propasti srpskog društva, u kojem više ništa nije sveto – pa ni budućnost mladih generacija.

I baš kao u kultnom ostvarenju sa Di Kaprijem i Tom Henksom „Uhvati me ako možeš”,u kojem Leonardo priča kako je godinama falsifikovao čekove ,,Pan Amerikana” – verujem da bi jedan dvosatni film u kojem bi Mića glumio samog sebe bio veoma gledan i zanimljiv. Što se mene tiče – što da ne. Ko zna, možda se 35 godina kasnije Mića i ja ponovo nađemo u nekom novom filmu.