Sloboda stvaranja najveći poklon

Tanjug specijalno za "Politiku"
Igrom slučaja, Beograd je dobio značajnog gosta na polju likovne umetnosti, u svetu poznatog i priznatog norveško-kineskog slikara i grafičara Zenga Čiadžua, koji se postarao da lično donese dvadesetak prelepih litografija, velikog formata, i izloži ih u galeriji Grafičkog kolektiva.
Iako je jedan od članova Uprave norveškog Udruženja grafičara i njihovog Odbora za ocenjivanje, član Udruženja norveških umetnika crtanja, norveškog Udruženja likovnih umetnosti, gostujući profesor litografije na Univerzitetu u Šansiju, Čiadžu je izuzetno skroman, neposredan, spreman za razgovor, iako mu engleski jezik nije jača strana.

Došao je u Beograd sa suprugom, ljupkom i elokventnom Šubo Li koja je pronikla u sve tajne njegovog stvaralaštva i veoma uspešno ume da verbalizuje muževljeva umetnička stremljenja, a, takođe, autor je teksta za katalog beogradske izložbe.

Umetnik je rođen u dalekoj Kini, živi u Oslu, i stigao je da izlaže u Beogradu, a da to nije ugovoreno diplomatskim kanalima na međudržavnom nivou. "U Londonu je učestvovao u radu jedne grafičke radionice i tamo ga je upoznala umetnica iz Beograda Lidija Atanasijević koja je bila fascinirana njegovim radom. Pitala ga je da li bi došao da izlaže u Srbiji i on je rado prihvatio" rekla nam je kustos galerije Grafičkog kolektiva dr Ljiljana Ćinkul.

Razgovor vodimo ispred Zengovih litografija iz dva ciklusa "Plivanje" i "Kineski vrtovi". Druge su, pak, na temu konja.

Uz osmeh, Čiadžu nam "otkriva" da ima 50 godina (izgleda kao da nema ni 40) i da je sin jedinac slikarskog para koji je veoma cenjen u Kini. "Moje rođenje se poklopilo sa početkom Kulturne revolucije i mislim da je to dovoljno da se razume u kojim sam uslovima rastao, jer sam potekao iz porodice prokazanih intelektualaca", priča nam umetnik koji "priznaje" da je bio "loš" student na Centralnoj akademiji lepih umetnosti u Pekingu jer nije slepo sledio instrukcije profesora, što se od njega očekivalo.

"Veoma je teško biti primljen na Akademiju, a broj studenata je ogroman i od njih se očekuje da bespogovorno slede instrukcije profesora i drže se usvojenih kanona uz naglasak na poznavanju tradicionalne kineske umetnosti", objašnjava Čiadžu, kome se posrećilo da dobije stipendiju za usavršavanje u Norveškoj.

Na pitanje šta ga je najviše impresioniralo kada je stigao u Oslo na njihovu akademiju, bez razmišljanja odgovara: "Sloboda da slikam šta i kako hoću. Pitao sam norveške profesore koji je dominantan stil, ili likovni pravac u norveškom slikarstvu i oni su me gledali začuđeno jer svako sledi svoj umetnički put".

Čiadžu priča kako je u Kini radio murale i mozaike kojima su dekorisani zidovi javnih prostora, zatim je u Oslu usavršio klasično slikanje uljem na platnu, a tek se 1993. opredelio za litografiju i od tada je to jedina tehnika kojom se služi.

"Moj muž je iz tradicionalne kineske umetnosti poneo dva bitna elementa – da četkica slobodno klizi kao prilikom kaligrafskog pisanja i da se dočara tren, da se nešto što je prolazno sačuva za večnost", tumači Li i dodaje da je on to postigao dovodeći tehniku litografije do savršenstva. Njegovo majstorstvo u toj tehnici ogleda se u finim senčenjima i sićušnim detaljima, kao što je senka psa na dnu carskog vrta iz serije litografija na tu temu, ili treperenje vode u seriji Plivanje.

U Grafičkom kolektivu izložena je i litografija rađena za magistarski rad, koja mu je donela rekordno visoku ocenu. Li, umesto skromnog Čiadžua, kaže da je on četvrti umetnik u 200 godina dugoj istoriji norveške umetničke akademije koji je dobio ocenu jedan što je maksimum i da je komisija posebno istakla njegovu sposobnost da grafičkim sredstvima postigne suptilnost, gradiranja tonova svetlosive boje pozadine koja, iz daleka, deluje monohromo.

Na pitanje kada je prvi put posetio zavičaj, umetnik odgovara da je od nagrade koju je dobio od grada Osla kupio kartu i stigao u Peking 5. juna 1989. godine, ne znajući da je prethodnog dana krvavo ugušena pobuna studenata na trgu Tjenamen. "Svi su se čudili šta tražim u Kini kada svi žele da je napuste, ali ja sam ostao dve sedmice jer sam imao unapred rezervisanu kartu za povratak", priča Čiadžu. Umetnik u poslednjih nekoliko godina odlazi na mesec dana godišnje na Univerzitet u Šansiju, prestonici Kine u vreme dinastije Tang, da podučava litografiji koju je otkrio tek po dolasku u Evropu.

Zamoljen da objasni koncept grafika inspirisanih carskim vrtovima, Čiadži priča da je kao dete provodio dosta vremena u vrtovima letnje carske palate koja je bila u blizini Univerziteta na kojem je predavao njegov otac. To su bili vrtovi iz vremena dinastije King koji se odlikuju veoma pravilnim geometrijskim formama i takvi su mu se urezali u sećanje.

"U Norveškoj sam ih često sanjao i u snovima sam uvek stajao pred okovanim vratima koja su bila odškrinuta i samo se naziralo da je negde u dubini palata. Nekada sam sanjao da je noć i onda se nebo spajalo sa veštačkom rekom i sve je to bilo tamnoplavo sa treptajima zvezda koji su se ogledali u vodi reke", veoma poetično tumači slike koje se odmah gledaju "drugim očima".

Umetnik pokazuje litografiju konja koji spava i objašnjava da je to njegov doživljaj zime. Beline na sapima poleglog konja su sneg, a usnuli konj simbolizuje usnulu prirodu. Ovako redak, skladan spoj kineske prefinjenosti i zapadnog smisla za slobodno komponovanje prostora koji odlikuje umetnost Čiadžua predstavlja dragoceno obogaćenje našeg likovnog iskustva.