EHUD, ELDAD I GILAD

Teško da se iko seća da su ova tri jevrejska imena bila povod prošlogodišnjeg razornog libanskog rata između Izraela i šiitske milicije Hezbolaha. Rezerviste Ehuda Goldvasera i Eldada Regeva hezbolasi su oteli tokom napada na vojnu patrolu 12. jula na izraelskoj strani granice, pošto su prethodno prokopali tunel. Dve nedelje ranije, prilikom napada kod kibuca Kerem Šalom na izraelskoj granici pojasa Gaze, otet je Gilad Šalit.

Sudbine pojedinaca često znaju da odrede krupne događaje. Giladova otmica nagovestila je prošlogodišnju bliskoistočnu buru. Kidnapovanje Ehuda, 31, i Eldada, 27, poslužilo je kao casus belli. Rešen da se obračuna sa hezbolasima koje smatra teroristima i da oslobodi dvojicu otetih, Izrael je krenuo u rat koji je odneo 160 izraelskih i više od 1.200 libanskih života.

Oteta dvojica vojnika tokom 34 dana rata nisu pronađena. O njihovoj sudbini ni izraelska vlada ni njihove porodice i danas ne znaju ništa. Na godišnjicu Giladovog nestanka, ovog 25. juna, radikalni palestinski Hamas emitovao je nasnimljenu poruku – što je prva potvrda da je u životu.

O Drugom libanskom ratu mnogo toga je rečeno i napisano. U Izraelu i po svetu i te kako se polemisalo. I dok se rasprava u Izraelu mahom ticala polovičnog vojnog uspeha armije naviknute na trijumfe, svet se više bavio sistematičnim izraelskim razaranjima Libana.

Ovog proleća svoju ocenu kratkog, ali žestokog sukoba dala je i nezavisna izraelska komisija sudije Elijahu Vinograda koja je došla do zaključka da je premijer Ehud Olmert odluku o ulasku u rat protiv Hezbolaha doneo prebrzo, bez ozbiljnih prethodnih analiza.

Najodgovorniji trio delimično je platio cenu: načelnik Generalštaba Dani Haluc je podneo ostavku, ministar odbrane Amir Perec ne samo da je izgubio resor već i liderstvo Laburističke stranke. Olmert, koji je uzvratio da je "ponosan" na odluku da "snažno i silom" uzvrati na otmicu dvojice, pogibiju osmorice vojnika i na Hezbolahovo raketiranje severa Izraela, jedini je nekako preživeo.

Tada je priznao da je unapred procenjivao da su minimalne šanse da tokom vojne operacije oslobodi Ehuda i Eldada, ali da je tako moralo da bude. Pokušao je upućujući komandose u libansku dolinu Baalbeka. Oteli su pet članova porodice Nasralah misleći da se radi o rođacima lidera Hezbolaha, Hasana Nasralaha. Kada su uvideli grešku, morali su da ih puste.

Libanski i palestinski militantni ne kriju da su vojnici oteti kako bi se razmenjivali za zatočene po izraelskim zatvorima. Premijer Olmert je pristao na diskretno cenkanje uz pomoć mnogih posrednika. I ponovo nije uspeo.

Hezbolasi nisu do sada ponudili nikakav video ili fotografiju kao dokaz da su Ehud i Eldad živi – što je obično prvi korak za pregovaranje. Niti su prihvatili predlog Crvenog krsta da im se dopusti da pismeno kontaktiraju svoje porodice. "Ništa za džabe", cinično odgovaraju insistirajući na oslobađanju zatočenih u Izraelu preko broja koji predviđa rezolucija UN. Ne ide ni sa Hamasom, iako Izraelci imaju dovoljno Palestinaca za razmenu, uključujući i Hamasove parlamentarce.

Problem je što otmice nisu samo porodične tragedije, već osetljivo političko pitanje. Izraelska desnica smatra da je plaćanje prevelike cene ravno kapitulaciji pred teroristima i moralni bankrot. Levica je za dogovor u nadi da bi on otvorio put drugim dogovorima. U sredini je vlada čija odluka teško da može da bude prava.

Neuspeh vojne misije oslobađanja propraćena ulaskom u diplomatski tunel učinili su da je Olmertova popularnost ozbiljno načeta. Pritisci da oslobodi otete se uvećavaju. Prošlog leta više od 40.000 ljudi okupilo se u telavivskom parku da bi premijera podsetilo da žestok napad na Liban nije ostvario jedan od glavnih zadataka: oslobađanje dvojice otetih vojnika. Kao što ni napadi na Gazu, ne manje smrtonosni, nisu oslobodili trećeg kidnapovanog.

Od tada Izrael fascinantnom upornošću ne dopušta da trojica kidnapovanih vojnika padnu u zaborav. Ima zemalja koje se ne bi toliko angažovale za svoje pojedince, čak i vojnike, ali sa Izraelom to nije slučaj.

Iako većina Izraelaca veruje da vlada ne čini dovoljno da izbavi otete, premijer, ministri i diplomate koriste svaku priliku da podsete na zlehudu sudbinu vojnika kojima su već godinu dana uskraćena osnovna ljudska prava, uključujući i ona propisana Ženevskom konvencijom. Hezbolasi uz pomoć svojih zaštitnika, Irana i Sirije, istovremeno krše rezoluciju Saveta bezbednosti 1701 kojom je prekinut rat u Libanu. Oglušuju se o poziv generalnog sekretara UN koji izražava "duboku zabrinutost" i traži hitnu i bezuslovnu slobodu.

Svetski lideri zatrpani su peticijama. Otvaraju se posebni veb-sajtovi. Posteri sa likovima trojice vojnika stoje po sinagogama širom sveta. Održavaju se skupovi od Toronta, Durbana do Sidneja.

Država i jevrejske organizacije porodicama žrtava pomažu da što glasnije traže da se ispuni njihovo elementarno pravo: da znaju šta je sa njihovim najbližim. Uz podršku više hiljada ljudi, prošlog novembra su u Briselu pomoć tražili od parlamentaraca EU. U Njujorku su apelovali kod senatorke Hilari Klinton i gradonačelnika Majkla Blumberga. Otac, majka i supruga inženjera Ehuda "Urija" Goldvasera posebno su aktivni. Posetili su u Moskvi šefa saveta ruskih muftija podsećajući ga da "ratove počinju političari".

Nedavno oslobađanje Bi-Bi-Sijevog novinara Alana Džonstona, koga su negde u pojasu Gaze 114 dana u zatočeništvu držali radikalni Palestinci, pomoglo mi je da se prisetim otmica izraelskih vojnika. Da, bio je rat, ali životi Ehuda, Eldada i Gilada i dalje su samo čip u pregovaračkoj igri.

Vođe Hezbolaha i Hamasa mogle bi da uvide da gestovi dobre volje pomažu: čim je novinar Džonston oslobođen, grupa britanskih parlamentaraca zatražila je od vlade da uspostavi kontakte sa organizacijom koja se vodi kao teroristička.

Na takav scenario ukazuju i humanizam i razum. Dve kategorije koje na Bliskom istoku nisu na prevelikoj ceni. Prošlogodišnje otmice provocirale su rat. Zatočeništvo trojice izraelskih vojnika i dalje je provokacija miru.