Ko je kriv?

Nije prošao ni jedan čas od izvršenog atentata u Sarajevu a iz krugova, koji su možda najviše krivi što je došlo do toga atentata i što se dešavaju sva ona druga čuda koja izazivaju mržnju i ogorčenje narodnosti, ukazano je prstom na Beograd. Nije prošlo ni pola dana od kako su odjeknuli pucnji Principovog revolvera i nisu preplašeni islednici mogli svršiti još ni prva saslušanja, a austrijska štampa zasula je već svet vestima o bombama iz Srbije.

Srbija im kriva za ono što se dogodilo, i Beograd je bio taj bez koga ni do čega ne bi došlo! To je fraza koju iz Beča ponavljaju u svakoj za sebe nezgodnoj prilici i to je izgovor za sve one strašne stvari koje se širom austro-ugarske monarhije ponavljaju. Bečka Nova Slobodna Presa pustila je ponovo svoje žabice protiv Srbije i u onom komičnom tonu kojim je za vreme aneksione krize pretila „štraf ekspedicijom”, grmi sada kako će nas smrviti pesnicom!

I ta parola, data sa mesta koje ne sme da kaže prave uzroke atentatu, ima sada da se ponavlja u svima varijacijama kroz celu plaćenu i nesavesnu štampu. Pokušaće da te svesno sračunate laži nature celom svetu i potrudiće se, mesto da pogledaju istini u oči, da je ponovo zaguše i da je kriju dok možda ne dočekaju nov egzaltiran protest protiv takvog režima.

Ali ne Srbija nego jedan režim pun ugnjetavanja čitavih naroda, pun čudovišnih procesa i začinjen najbezobzirnijim napadima na čast i slobodu i narodnosti i pojedinaca, dovodili su i dovode do atentata. Ne Srbija nego policijska vladavina i teror proveden kroz sve strane državnog i narodnog života dovodili su do onoga čime je ispunjena i čime se puni istorija habzburške dinastije i monarhije.

Jer, je li Srbija stvarala talijanske karbonare i je li Beograd izazivao čuvene atentate i zavere po Veneciji i Lombardiji? Je li Srbija potplatila Meksikance da puškaraju cara Maksimilijana? Jesu li iz Beograda flaše koje su u dvorcu razmrskale teme carevome sinu i prestolonasledniku? Jesu li srpske komite dale svoju kamu Lukeniju da ubije caricu Jelisavetu?

Je li srpska vlada kupila puške rodoljubivim Hrvatima, buntovnicima za slobodu i samostalnost domovine? Je li Srbija pobunila Krivošije? Jesu li Luka Jukić i Stepan Planinštak Beograđani? Je li Bogdan Žerajić Srbijanac? Odakle su rodom Princip i Čabrina?

Jesu li iz straha od Srbije pre dve godine prekinuti carski manevri u Ugarskoj i je li, zbog srbijanskih vojnika, prestolonaslednik Franja Ferdinand napustio tajno te manevre? Jesu li iz kragujevačke topolivnice bombe u Debrecinu? Jesmo li mi pobunili češke dragone u Pardubicama? Je li naša Narodna Odbrana razdražila slovenačke vojnike u Celovcu? Jesu li „srbijanski agenti” doveli do hiljadama onih hapšenja onih Slovena pa čak i Neslovena za „veleizdaju”, od aneksije Bosne i Hercegovine do danas.

Po tvrđenju bečke Prese i ostalih sumanutih branilaca austrijskih interesa sve to jeste. Po uverenju celog kulturnog i pametnog sveta sve to nije. Po tvrđenju bečke Prese i ostale njene braće u režimu začinjenom takvim istorijama leži spas Austrije. Po uverenju celog ostalog sveta tu leži nemoć i rušenje Austrije.

Kada je u Beograd stigla vest o atentatu u Sarajevu, Srbija je pošteno i iskreno rekla svoju reč. Celo naše društvo zažalilo je što je do tih ubistava došlo i složilo se u tome, da put kojim su atentatori pošli nije pravi i jedini put da se pomogne svome narodu. Ali kada se i posle toga na tu istu Srbiju bacaju klevete i kada se pokušava nju staviti na optuženičku klupu, onda je i pravo i dužnost Srbije da ukaže gde leži zlo.