Nadrealisti u kafani „Sirano"

Baš u vreme otvaranja izložbe „Avangarda: Od dade do nadrealizma”, koja do 17. avgusta može da se pogleda u Legatu„MiliceZorićiRodoljubaČolakovića”, u Beogradu je boravio Dejan Bogdanović, profesor persijskog jezika, stanovnik Pariza i čovek čiji je teča bio jedan od poznatih srpskih nadrealista – Dušan Matić.Postavka na kojoj su predstavljeninadrealističkiidadaističkičasopisikojisuizlaziliod 1916. do 1992. godine, među kojima se pominju i „Putevi”, „Svedočanstva”, „Delo”, „Mediala”, „Četiri strane – I tako dalje”, „Zenit” i drugi, privukla je njegovu pažnju i pre nego što je doputovao da je vidi. Jer, o nadrealizmu je slušao još kao desetogodišnjak, u Matićevom domu, sa kojim je bio blizak sve do njegove smrti.

– Kao dečak susreo sam se sa publikacijom „Pet petlića”, koju su osmislili Matić i Vučo zajedno, i na jednoj strani smelo i bez pitanja nacrtao sam kuću. Teča je bio oduševljen, rekao je tada da je moj crtež sasvim adekvatan onome što su njih dvojica pisali. Ja sam naravno, kao dete, bio prezadovoljan – evocira Bogdanović uspomene.

Naš sagovornik prisetio se priča o Matićevom životu, posebno prelasku preko Albanije i odlasku u Francusku na školovanje.

Jedno od Aragonovih pisama upućenih Dejan Bogdanović Foto Z. Kršljanin 

– Matić je u Francusku došao kao izbeglica. Na početku rata imao je 16 godina, majka ga je poslala što dalje od kuće da bi se spasao, bežao je sa srpskom vojskom. Jedino o čemu je vodio računa u toj bežaniji, bar tako nam je pričao, bila je jedna knjiga Brane Petronijevića, koju nije ispuštao iz ruke. Brodom se prebacio u Marselj, gde su našu decu Francuzi oberučke primili.

Matićevo školovanje i boravak u Francuskoj, kao i poznanstvo sa francuskim nadrealističkim krugom, poznati su delovi njegove biografije. Bogdanović, međutim, osvetljava malo poznate detalje. Tokom boravka u čuvenoj kafani „Sirano” Matić upoznaje Andre Bretona, Luja Aragona i ostale i sa njima ostvaruje prijateljstvo, koje se, istina, tokom godina, s vremena na vreme i prekidalo, ali koje je trajalo. Međutim, takva vrsta života i veza sa nadrealistima nisu mu mnogo pomogli nakon povratka u otadžbinu.

– Samo što je dobio profesorsko mesto u jednoj gimnaziji odmah je otpušten, čim se pročulo to oko nadrealizma. Inače su u vreme kraljevine taj pokret dovodili u vezu sa komunizmom da bi ga kasnije, u vreme Tita, vezivali za trockizam. Sve do početka Drugog svetskog rata teča je praktično životario, bez posla, prevodeći tu i tamo ponešto. Rat je preživeo u jednom kaputu, mršav, živeći sa ženom u stanu svog tasta. I takvog da upoznajem, 1943, kada sam iz Prijepolja došao u Beograd.

Da nije Matića naš sagovornik verovatno nikada ne bi naučio francuski, ali ni mnoge druge stvari u životu. Kako dodaje, bio je sa njim bliži nego sa rođenim ocem. Naš poznati nadrealista koji je, inače, voleo kontakt sa mladima, želeći da ih podučava, ostavio je svom nećaku pregršt crteža, a među zaostavštinom se nalazi i prepiska sa Lujom Aragonom, kao svojevrstan dokaz ozbiljnih veza srpskog i francuskog nadrealizma.

– U jednom pismu Aragon pominje period tokom kojeg nisu komunicirali. I nada se da će se ponovo uskoro videti i razmenjivati ideje. Iako su mnogi mislili da je naš pokret ličio na njihov, to nije tačno. I jedan i drugi razvijali su se samostalno, ali uz međusobnu saradnju, kritiku, ali i podršku. I još nešto – bitno je reći da su naši nadrealisti zbog svojih ideja išli i u zatvor dok su njihove kolege u Francuskoj bile slobodne. Sećam se da je Matić sredinom tridesetih godina prošlog veka maltene u kavezu transportovan pri povratku iz Francuske, sa jedne izložbe. I ko ga je hapsio? Njegov rođeni brat, pukovnik naše žandarmerije – objašnjava Bogdanović, koji je i sam imao priliku da lično upozna Luja Aragona.

– Pošto me je upoznao prvo me je pitao odale sam. Kada sam mu rekao onda je postavio ključno pitanje: da li poznajem Dušana Matića. Šok je bio obostran kada sam mu objasnio u kom smo Matić i ja srodstvu.

M. Dimitrijević