Ajvar Hot , Product of Serbia

Danas je 28. Jun 2014. godine.

Queensland, Australija.

Gledam u vodu podno dvorišta ispred ove naše holiday kuće i pitam se je li ova voda stajaća ili tekuća, dok kažem sebi da se ne kaže „holiday” kuća, a opet mislim ne mogu da napišem ni letnjikovac, to nije prava reč, jer više zvuči kao da se radnja dešava kod Čehova, nego u Queensland, Australija.

Teče voda, ispred moga dvorišta. Nije stajaća.

Ovaj dan nekom možda i jeste kao i svaki drugi, ali meni bogami nije.

Kuvam sebi kafu, sama u ovom vidovdanskom jutru sa pogledom ne nepoznatu vodurinu, na kraju sveta i mislim kakve li su jutros reke moga zavičaja, ojađenog, osiromašenog i poplavljenog. Gledam ovu vodu koja izgleda nekako neprirodno i pitam se je li ovo što vidim pred sobom reka ili je rukavac, možda je i kanal ili neki veštački zaliv u koji je uteran okean. Ima li ova voda ime?

Razmišljam kako Vidovdan još nije počeo u Srbiji koja je iza nas devet sati. Da li Vidovdan uopšte postoji ovde gde sam ja, pitam se? Usamljena u svojoj svečanosti, u isčekivanju nečega značajnoga što nam se ima danas dogoditi, mislim tu svoju misao, dok mi na licu lebdi smešak.

Sinoć je Novak igrao na Wimbledonu i pobedio, nekog Francuza, Bože me oprosti,ovako politički nekorektna, već sam mu i ime zaboravila.

Na licu mi još lebdi osmeh od te Novakove sinoćnje pobede. Ovakvi tipovi kao što si ti, kažem ja sebi, mere u svakome danu količinu svoje sveukupne sreće time da li Novak igrao i da li je pobedio.

I ako nije pobedio, ništa za to,pobediće drugi put, ako jeste – e onda svi ovakvi, epski, politički nekoretni tipovi kao što sam ja – mogu da krenu u novi dan sa novim elanom i novim osećanjem nepotrošene sreće i vere u bolje sutra.

Koje bolje sutra?

Da se probudim sa pogledom na Moravu!

Pa eto! To je to, draga moja,kažem sebi.

Je li jutros Vidovdan? – Jeste!

Jel’ Đoković pobedio sinoć?– Pobedio!

Jesi li sinoć u lokalnoj prodavnici pronašla Ajvar Hot and Ajvar Mild of Bakina Tajna, Product of Serbia i pala u nesvest? Jesi!

Pa šta hoćeš onda – Ima li razloga da ovo ne bude jedan savršen dan? Nema! Ali…Pogled na Moravu ispod prozora, bio bi puna korpa sreće. Na Moravu bez ajkula, sa belim lađama i alasima na njoj.

Taj ajvar sinoć u samoposluzi - puno me je to obradovalo. Nešto mislim kad je Bakina Tajna stigla dovde, do ove nedođije, do ovog kraja sveta, što cela Srbija ne proizvodi taj ajvar za ceo svet, za svaku samoposlugu na karti univerzuma, pa da se izvučemo iz našeg očaja, kad već svi ne umemo da igramo tenis kao Novak Đoković. 

Moja deca ne kapiraju u čemu je moje oduševljenje teglicama ajvara. Moj sin koji telefonom fotografise sve što se miče, kaže: „Mama hoćeš da ti uslikam”? Ja kažem: „Absolutely!” Moj muž kaže:  „Što bre slikamo ajvar po samoposlugama? Ajde požurite Novak samo što nije počeo da igra!”

Ja kažem:”Slikamo nego šta, jer hoću da pošaljem u novine!” Moja ćerka Nastasija kaže:„ Mum who is going to read that?”

Cela istina.

A onda smo se vratili u našu iznajmljenu kuću na vodi bez imena. Ja sam iskoristila malo vremena pred početak Novakovog meča da podsetim moju decu da je sutra Vidovdan i da svako ko želi da nešto uradi za svoju zemlju mora svakoga dana da bude malo Novak Đoković.

I da nije važno da li je to kad radiš domaći ili kad praviš ajvar. Ako radiš domaći, napiši bez greške, ako praviš ajvar – pravi ajvar najbolji na svetu. Ako igraš tenis – igraj kao moj sin.

I gledali smo moga sina Novaka Đokovića kako nonšalatno, gospodstveno i sistematično pobeđuje onog Francuza! Možda je taj pobeđeni igrač bio građanin neke druge zemlje ali mu je ime zvučalo francusko. Mnogi teniseri tako danas igraju pod zastavama drugih zemalja koje su im dale bolje uslove za igranje. Ali ne i moj sin Novak.

Udata sam zena i imam četvoro dece i Novaka. Moja rođena deca koriste ovo da se šale na moj račun, to se u našoj kući zove: „Mamin sin Novak Đoković” i „Evo mame sa svojim Novakom”.

Moja deca se zbog ovoga  ne ljute na mene. Toliko voleti čoveka koji nam nije ništa ali koji je svima nama sve, to je postala odomaćena, interna, veličanstvena radost u našoj kući.

Šta sve nismo radili, Bože dragi, dok naš Nole igra: mahali zastavama po kući, Bogu se molili ,vrištali i psovali, sa njim na kolena padali, televizor ljubili - jednom reči navijali kao da smo sa uma sišli, znajući podsvesno, da mora biti da nekom kosmičkom putanjom do njega svu tu energiju, naboj, želju, ljubav i ponos pratimo.

Što se mene tiče ja nikada i nisam, u svojoj beskrajnoj majčinskoj pristrasnosti, sumnjala da do njega sva ta snaga stiže kad mu najviše treba, i to ne samo od nas, nego ko zna od kuda, ko zna od koliko drugih nama sličnih. On mora biti da zna i da oseća kako smo ga na krilima čiste neiskazane ljubavi, iznosili toliko puta.

Moj sin Novak i izgleda kao da to zna, on se i ponaša kao onaj koji zna koliko nam je sve što on uradi i kaže važno, da nas nikada ne obruka, kao najstariji sin iz svake čestite kuće, u beloj košulji, na Vidovdan.