Pobednici u ratu, gubitnici u miru

Od našeg stalnog dopisnika

Podgorica – Istoričar i publicista sa Cetinja Predrag Vukić tvrdi da je razlog zbog kojeg zvanična Podgorica skoro „u tišini” obeležava sto godina od početka Prvog svetskog rata jeste u tome „što su Srbija i Rusija, ondašnji saveznici, sa njenog današnjeg stanovišta geopolitički neprijatelji, a Austrija, Nemačka i Hrvatska prijatelji”.

„Ostaje pitanje na koje niko od čelnika Vlade Crne Gore nije odgovorio: u čemu su to Austrija, Nemačka i Hrvatska manifestovali prijateljstvo prema Crnoj Gori u prošlosti i danas? Koji je to čin na kome bi vladama u Beču, Berlinu i Zagrebu morali biti blagodarni? Takvog čina nema”, kaže za „Politiku” Vukić, koji se ne miri sa činjenicom da u vladinom koordinacionom odboru za proslavu ovog događaja nema nijednog Srbina. „Ne može se afirmisati tradicija slavne crnogorske vojske iz Prvog svetskog rata na antisrpskim osnovama i krivotvorenjem istorije. To što nema mesta za Srbe u tom telu u skladu sa stvaranjem novog identiteta i novog čoveka pa su tako izostavljene one ličnosti koje drže do tradicionalne, patrijarhalne Crne Gore, utemeljene na srpskom etničkom identitetu, kakva je bila kraljevina 1914. godine.”

Prema njegovim rečima, vrednosni sistemi koje danas baštini vlada, s jedne, i Srpska pravoslavna crkva (SPC) i srpska inteligencija u Crnoj Gori, s druge strane, toliko su različiti da je to osnovni razlog što za Srbe nema mesta. On navodi da je neophodno uzeti u obzir srpski etnički identitet koji je u to vreme bio dominantan u Crnoj Gori.

„Iako se kralj Nikola nacionalno osećao Srbinom, a teritorijalno Crnogorcem, on je bio politički separatista koji je nerado uveo Crnu Goru u taj rat. U trenutku kada je došlo do atentata u Sarajevu 1914. Srbija nije bila spremna za rat, kao ni Crna Gora. Ipak, vlada na Cetinju je poručila da Srbija može da računa na bezgraničnu bratsku pomoć”, kaže Vukić.

U tim teškim i presudnim trenucima za narod Srbije i Crne Gore, kralj Nikola Petrović, kako dodaje Vukić, „održavao je tajne kontakte sa austrougarskom diplomatijom, a njihova svrha ni do danas nije razjašnjena”.

„Kralj je vodio tajne pregovore sa carem Francom Jozefom, koji su se završili neuspehom. Želeo je da sklopi separatan mir sa Bečom, ali mu je austrijska vrhovna komanda odgovorila da su njeni uslovi bezuslovna kapitulacija Crne Gore, da austrijske trupe okupiraju sve gradove i lučka pristaništa i da se interniraju i otpreme u ratno zatočeništvo svi muškarci od 18 do 65 godina života. Na to kralj nije pristao, pa se odlučio na odlazak u izgnanstvo”, ističe naš sagovornik.

Po rečima Vukića, za Srbe će Gavrilo Princip biti nacionalista i patriota, a za Austriju i Nemačku terorista koji je svojim pucnjima otvorio put rušenju Austrougarske.

„Srpski narod nema razlog da nosi sindrom krivice, jer, kao što je to lucidno rekao Emir Kusturica, nije Gavrilo Princip otišao u Beč i ubio Ferdinanda na bečkim ulicama, već je to uradio na ulicama okupiranog Sarajeva”, navodi Vukić.

On podseća da su austrougarske trupe počele napad na lovćenski front, da bi 11. januara 1916. pao Lovćen, a dva dana kasnije i Cetinje. Na Cetinju je 22. januara 1916. komandir Petar Lompar potpisao odluku o polaganju oružja crnogorske vojske, što je značilo njenu kapitulaciju. Kralj Nikola ovaj akt nije priznao kao punovažan.

„Raspuštajući vojsku i odlazeći u izgnanstvo, kralj je zapečatio sudbinu svoje dinastije. Prema tome, ne može se osuđivati volja naroda koji je težio ujedinjenju sa Srbijom što je 1918. verifikovano odlukom velike narodne skupštine u Podgorici”, poručuje Vukić i dodaje da nijedna vlast u Crnoj Gori nije vodila računa o tome šta je sa grobovima crnogorskih vojnika i oficira koji su ostavili svoje zemne ostatke širom austrougarskih koncentracionih logora. „Interesantno da kralj Nikola nije ispoljavao naročitu brigu za svoje ratne zarobljenike. Dok se nalazio u izgnanstvu u Francuskoj, nije dizao glas ni protiv austrougarske okupacije ni njenih zlodela.”

On ističe da je u ratu Crna Gora izgubila 63.000 ljudi (26 odsto stanovništva), a Srbija je ostala bez 1.250.000 ljudi (28 odsto stanovništva).

„Kada bi se sveo ukupan bilans ove ljudske klanice, Srbija i Crna Gora jesu pobednici u ratu, a gubitnici u miru. Voljom regenta Karađorđevića i velikih zapadnih sila ukinute su obe srpske kraljevine i stvorena jugoslovenska zajednica kao zamena za rasturenu Austrougarsku monarhiju”, kaže istoričar sa Cetinja. „Srpski narod je izgubio dve, a nije formirao jedinstvenu nacionalnu državu bez Hrvatske i Slovenije. Stvaranjem Jugoslavije srpski narod je ušao u apokaliptički sled svoje istorije koji traje do danas.”