Između domaćeg haosa i evropske perspektive

Danas je redovna Skupština Košarkaškog saveza Srbije, na kojoj će verovatno biti reči i o dobro poznatim negativnim pojavama u našoj košarci. Dijagnoza tog stanja je odavno poznata, pa bi zato raspravu trebalo usmeriti na moguća rešenja.

Koliko su snage na međusobna trvenja i mržnje potrošili Partizan i Crvena zvezda poslednjih godina, još više su se umorili svi oni koji svakodnevno prate taj sukob, neki emotivno, a neki iz puke radoznalosti. Svakako, srpska košarka je mnogo više od “večitih” rivala, ali da li je uopšte moguć njen napredak bez normalnih odnosa između njih, bez njihovog patriotskog načina razmišljanja a ne samo usko klupskog.

Kapital u ljudima

Objava privatizacije znači za klubove rastanak od kase javnih preduzeća. Država prethodnih godina nije imala isti odnos prema svima, niti su poverioci imali isto sluha za sve u opštoj besparici. Kad za sve važe ista pravila, kao recimo u Italiji, svedoci smo da jedna Sijena danas igra u finalu (izgubila za dlaku od Milana u majstorici), a sutra se seli u Četvrtu ligu. Ili kad vidimo da u Hrvatskoj niko nije izdajnik što Cibona nema para da igra u Evroligi.

Čak i ako ostavimo po strani blistavu tradiciju, koju srpska košarka ima još od doba kad je bila stožer u stvaranju jugoslovenske škole, ostaje i dalje mnogo ohrabrenja. Tu su, pre svega, sposobni ljudi. Doduše, ne uvek najbolje međusobno usklađeni. Jedan od prioriteta KSS trebalo bi da bude upravo njihovo povezivanje u efikasnije i više kolektivno “biće”.

KSS danas ima veliku šansu da napravi veliku stvar, oslanjajući se na neprocenjiv kapital u ličnostima. Na jednog Boru Stankovića, koji je i u poznim godinama i dalje prisutan na svim sastancima Svetske košarkaške federacije (FIBA) gde se odlučuje o značajnim stvarima. Ako ga generalni sekretar Fibe Patrik Bauman redovno pita za savet, mogli bismo po nekad i mi. Zoran Radović je u poslednjih desetak godina izrastao u verovatno najvećeg stručnjaka za međunarodnu košarku. U Ženevi je i Predrag Bogosavljev, kome Fiba daje važna zaduženja u organizaciji takmičenja.

Nedavno je kod nas kao sporedna vest dat izbor Dejana Bodiroge, potpredsednika KSS, u Bord evropskog ogranka Fibe (FIBA-Evropa). Tu informaciju su „pojeli“ Zvezda i Partizan u čijim retkim trenucima primirja može da se sazna i nešto drugo o košarci. Bodiroga je i novi predsednik Takmičarske komisije FIBA-Evrope, koja je jedna od tri najznačajnije, pored Tehničke i Omladinske (u nju je ušao Dragan Tarlać). I što je možda najbitnije, član je Izvršnog odbora FIBA-Evrope, što znači da važne odluke ne mogu da prođu „nezapaženo“ ili bez njegovog učešća u njihovom donošenju. A to se događalo prethodnih godina kada smo, kao i još neke zemlje s bogatom košarkaškom tradicijom, bili gurnuti daleko od zbivanja i odlučivanja.

Aleksandar Đorđević kao selektor i ličnost donosi novu energiju. Reprezentacija odavno nije više životni cilj igrača, oni ne hrle na letnje pripreme, ne haju za lekcije iz patriotizma. Toga je Đorđević bio svestan i pre no što se o trenutnom stanju konsultovao sa svojim prethodnikom Dušanom Ivkovićem. U glavama novih generacija nije uklesano staro, nepisano pravilo: državni tim je mesto gde se najviše napreduje! Klubovi, prirodno, ne propagiraju takav način razmišljanja. Ali je dokazano da je košarka u jednoj zemlji velika samo koliko i njena reprezentacija. To se vidi i po Špancima kojima se ne divimo zbog Reala, Barselone ili ACB lige, već zbog toga što su do skora bili olimpijski vice-prvaci i svetski šampioni.

U Đorđeviću je ogromna količina naše košarkaške “istine” prema kojoj moramo da se ponašamo sa velikom pažnjom. Tim pre što je njegov rizik najveći, jer njegov lik pobednika, koji svi imamo u glavi, mogao bi da izbledi u samo par utakmica. Tako je to ovde... Neki su se posle izostanka sa Olimpijskih igara osmelili da drže lekcije i jednom Ivkoviću, osvajaču šest medalja sa nacionalnim timom.

Fiba uzvraća udarac Evroligi...

Srpska košarka ima još velikih „igrača“ na čiju pomoć uvek može da računa, čak i ako se ne obnovi Stručni savet KSS (po svemu sudeći neće). Počev od Ranka Žeravica koji i dalje gleda više utakmica dnevno nego što neki mladi treneri stignu nedeljno. Da ne pominjemo ono što i vrapci na grani znaju, sve one trenerske gromade, nekadašnje proverene funkcionere Saveza, dugogodišnje članove Stručnog saveta... Tu je i uspešna garda mladih stručnjaka širom Evrope pa i u Americi.

Uspeh je i što imamo oba seniorska tima (ženski i muški) na svetskim prvenstvima. I rezultati omladinskih timova su na solidnom novou.

A šta nemamo? Pored zdravih odnosa dva najbolja kluba...

Nemamo kvalitetno prvenstvo. Istina, ne vodi ga KSS (izrazio želju da ga opet preuzme), koji ipak nije bez odgovornosti, naročito ako stvari idu loše. Ishod ovogodišnjeg finalnog turnira ABA lige je betonirao i tezu da je učešće srpskih klubova u tom takmičenju u snažnoj službi razvoja regionalne košarke ali bez dovoljno pozitivnih efekata na srpsku. Mučnu sliku završnice domaćeg prvenstva svojim kvalitetom donekle je spasao Bogdan Bogdanović...

Dobri poznavaoci prilika u evropskoj košarci znaju da se bliži proces ozbiljnih promena u sistemu evropskih klupskih takmičenja. Nova FIBA-Evropa, kao i nova, centralizovana Fiba, sigurno neće više trpeti monopol Evrolige koja bez jasnih kriterijuma okuplja „elitne“ klubove Starog kontinenta (zar Partizan nije dokazao da mu je tu mesto!). Sadašnji sistem je posledica slabosti tranzicionog perioda razvoja Fibe koja, posle nedavnog samita u Istanbulu, opet puca od samopouzdanja. Očekuje se da Fiba uskoro iznese svoju ponudu najboljim evropskim klubovima, što će možda dovesti do nove košarkaške „preraspodele Evrope“.

Važno je da naša košarka više neće biti nemi posmatrač takvih procesa, već će uticati na njih. U meri koliko bude sposobna za to. A ta mera zavisi isključivo od unutrašnje sposobnosti da se međusobno sarađuje i organizovano deluje. Ako smo uspeli da završimo ovogodišnji domaći šampionat, šta je za nas nemoguće?! Verovatno ništa, pa čak ni to da budemo ponovo evropski i svetski prvaci.

Aleksandar Miletić