Pepersima protiv Cece

"Doći će više od sto hiljada ljudi. Pokazaćemo da se ovde poštuju prave vrednosti, a ne Ceca". Otprilike ovim rečima je jedan državni funkcioner opisao svoja očekivanja od koncerta američke rok grupe "Red hot čili pepers", koji je nedavno održan u Inđiji.
Da dolasci poznatih muzičara iz inostranstva na naše prostore nisu tek obični zabavni događaji, već da im se, u delu javnosti daje mnogo širi značaj i bez ovih, njegovih reči odavno je poznato. Jer, za taj deo javnosti oni su potvrda da Srbija polako, ali sigurno postaje "deo razvijenog sveta" koji je spreman da podeli njegove vrednosti (u ovom slučaju kulturne) i prihvati moderni način života.

S tim u vezi stiče se i utisak da deo naše političke elite nastoji da, u skladu sa vrednostima koje afirmiše, "novom vremenu" da i novi kulturni obrazac kako bi i na tom planu stvorio potpunu distancu od vremena (i sistema) u kojem smo donedavno živeli. Tako su, gotovo odmah posle petooktobarskih promena, kao svojevrsnu najavu dolaska "novog doba" pojedini lideri DOS-a uporno najavljivali gostovanje "Rolingstonsa" u Beogradu. O koncertu "Stonsa" počelo se govoriti još 2003, a u pregovore o njihovom dolasku bili su, izgleda uključeni i neki političari. Da od davanja velikog značaja ovakvim događajima nisu imuni ni naši (novi) susedi potvrđuju i najave iz Crne Gore, prema kojima će na koncert "Rolingstonsa" u toj republici doći njen kompletan državni vrh, a pitanje je ko će sve sedeti u VIP loži kada "Stonsi" 14. jula budu svirali na Ušću.

Da njihov muzički festival nema samo zabavni karakter, već da nosi i određenu političku poruku, godinama ističu i organizatori "Egzita". Oni napominju da je taj festival, nastao u vreme vladavine Slobodana Miloševića, predstavljao tada svojevrstan oblik bunta protiv njegovog sistema vrednosti i bio izraz želje mladih ljudi da konačno izađu iz izolacije.

Sličnih primera, koji govore o zainteresovanosti značajnog dela naše društvene elite da se ovim događajima da prvorazredni značaj ima mnogo. Tako se naši političari često izjašnjavaju kao "fanovi" ovog ili onog sastava, dolaze na koncerte i festivale, promovišu ih, slikaju se sa muzičarima, ili ih čak primaju u svojim kabinetima. Naravno, oni su i medijski veoma dobro "pokriveni", pa se nedeljama unapred najavljuju kao dešavanja od izuzetne važnosti.

U svemu tome, naravno nema ničeg lošeg. Jer, svakome je drago kada može da ugosti neku poznatu grupu ili organizuje koncert za pamćenje. Osim toga, svi ovi događaji dobra su prilika za zabavu i uspostavljanje kontakta sa mladima iz okruženja, a imaju i ekonomski značaj, tako da zaista mogu doprineti stvaranju boljeg "imidža" zemlje u inostranstvu.

Ali, postavlja se i pitanje da li u traženju novog "kulturnog obrasca" nastaju i određene zloupotrebe, nelogičnosti i preterivanja. Ne pokušava li neko da napravi veštačku podelu na "nas" koji smo lepi, mladi i pametni, a samim tim i spremni da prihvatimo identitet novog doba i "njih" koji su primitivni i operisani od sluha, pa su zato još "zaostali u devedesetim". Može li se napraviti podela na podobne i nepodobne muzičke pravce, poželjne i nepoželjne pevače, pa u skladu sa tim jedne favorizovati i promovisati, a druge, unapred označavane kao "simbole Miloševićevog vremena", nipodaštavati. Nametanje ovih podela, čini se ponekad ide dotle da pojedini analitičari smatraju da je, čak i kada su muzika i zabava u pitanju na delu uvođenje svojevrsne "moralno-političke podobnosti". Osim toga, pitaju se oni, ako je devedesetih i bilo pokušaja nametanja "turbo folk kulture", nije li danas na delu nešto slično, samo u drugom pravcu.

Sve i da stvari ne stoje baš tako, postavlja se pitanje da li su koncerti, festivali i slična dešavanja, ponekad odlična prilika da se, po onoj narodnoj "udri brigu na veselje" skrene pažnja javnosti sa velikih društvenih problema i iskušenja našeg vremena i time, ako već ne može na drugim poljima, pokaže da smo, barem kada je zabava u pitanju (uz sport i lepotu), "deo ujedinjene Evrope".