Dešijel Hemet i Zakon o radu

„Ne zavaravajte se da u ovom gradu postoji ikakav drugi zakon od onoga koga stvorite sami za sebe”. Ovako glasi ključna poruka iz remek-dela Dešijela Hemeta „Krvava žetva”. Reč je o tzv. tvrdom krimiću kroz koji provejavaju društveno-politički motivi poput grada Pojzonvila u kojem glavnu reč vode tajkuni, korumpirani policajci i političari. Nažalost, Hemetov Pojzonvil možemo posmatrati i kao metaforu bilo kojeg tranzicionog društva u kojem zakoni predstavljaju više sredstva, a manje ciljeve.

A kad smo kod zakonodavstva, samo onaj ko je slabo informisan o tretmanu radništva u savremenom svetu može biti iznenađen razvojem situacije oko novog zakona o radu. Onima koji znaju za jadac, budući da uviđaju nemoć sindikata, događaji izgledaju očekivano. Zakon je pisan za poslodavce, a ne za posloprimce, biće usvojen po hitnom postupku sa javnom raspravom ili bez nje. Ministar rada Vulin, ne računajući njegovu prethodnu izjavu da će država preseći čvor oprečnih zahteva kapitala i rada (i bogme ga je presekla u korist kapitala), slabo se oglašava, ali zato ministarka državne uprave i lokalne samouprave Kori Udovički izjavljuje kako je upravo narod na izborima glasao za novi zakon o radu – što bi trebalo da znači da je i bez javne rasprave (s pravno-političkog aspekta), sa zakonom sve u najboljem redu. Izjava je u suštini nelogična, iako naizgled poseduje izvesne logičke elemente, u smislu da je većina građana glasala za reforme i Evropu, pa kad je tako glasala neka sada „guta žabe”, što je onomad rekao Vučić.

Elem, nema veze kad je u Srbiji ionako štošta bez veze. Životarimo u Tranzilendu, odnosno „superhikovskoj” državi, to jest „megatroter” sistemu, tako da se slične relativizacije smatraju normalnim pojavama. Naročito kada su uvijene u šarene omote borbe za radna mesta i suzbijanje nezaposlenosti. Poenta je zapravo da se kapital privuče po cenu jeftine radne snage i elastičnog radnog zakonodavstva – što je svetski trend. Naravno u okvirima ideologije slobodnog tržišta gde se radnik uglavnom posmatra kao kvarljiva roba kojom poslodavac trguje kako mu se prohte. Uostalom, obratite pažnju na simboliku horizontalne rotacije Rasima Ljajića unutar izvršne vlasti – s pozicije ministra rada na poziciju ministra trgovine. Šta vam to govori?

Kako bilo, Zakon o radu će po svemu sudeći i pored javne rasprave glatko proći u skupštini, jer sindikati nemaju moć da amortizuju pritisak neoliberalne čizme. Štaviše, sindikati sve više nalikuju birokratizovanim ljušturama čija se borba za radnička prava zaustavlja na nivou deklarativnog metanisanja. Čak i periodične pretnje štrajkovima deluju kao pucnji iz prazne tandžare. Ponajviše zbog činjenice da su sindikati međusobno razjedinjeni po brojnim linijama. U takvom miljeu čak i direktiva Ljubisava Orbovića upućena članovima Saveza samostalnih sindikata Srbije da letnje odmore drže na stendbaju kako bi se pripremili za eventualne proteste, deluje kao da će se svakog trenutka premetnuti u najavu vruće jeseni radničkog nezadovoljstva. A to vam u stvari dođe kao nekakav tradicionalni hepening koji odavno ima obrise festivala – poput kikindskih „Dana ludaje” na primer. Uostalom, i Đilas je nakon izbornog poraza (a pre partijskog raskola), pozivao demokrate da se manu kupaćih gaća i prionu na stranački arbajt.

Na koncu, demokrate su se tek iz opozicionih klupa dosetile da pomalo participiraju i u Socijalističkoj internacionali, zaboravljajući pritom da su i pomalo vladali baš u vreme burazerske privatizacije i razbijanja radničke klase. Redbulovskim rečnikom kazano, demokrate su sada dobili krila da se „jedini” pozabave borbom za radnička prava. A upravo su oni, istina bojažljivo, započeli ono što su naprednjaci danas potpuno transparentno dovršili – proces neoliberalizacije Srbije. U tom kontekstu, Zakon o radu mogli bismo posmatrati i kao definitivni početak kraja radnika i sindikata u ovdašnjem metaforičkom Pojzonvilu.

Sociolog