Renesansni aforističar s kraja 20. veka

Čuveni fudbaler Aleksandar Tirnanić Tirke je u Klubu književnika voleo da sedi sa Zoranom Rankićem, našim poznatim glumcem, dramskim piscem, satiričarem, i da sa sa njim priča. Umeo je naglo da ustane i ode uz reči: „Vraćam se odmah.”

Bio je to njegov način da ode iz kafane bez uobičajenih objašnjenja. Mnogo godina kasnije, Rankić je napisao aforizam: „Zbogom zauvek, odmah se vraćam”, kako se i zove njegova nova knjiga aforizama koju je objavila kuća „Belpak”.

Zoran Rankić, istaknuti dramski umetnik, dugogodišnji prvak Beogradskog dramskog pozorišta, autor je drama: „Kalemegdanci” i „Skretnica”, knjige drama „Srpske komedije, dakle drame”, zbirki pesama: „Aorist” i „Ekser”, knjiga aforizama: „Doviđenja, kako ste?”, „Aforizmi”, „Balkanski nervčik”, „Ovde kiša ali i Srbija”, „Kod cara u podne” i „Ništa svega”. Zastupljen je  u leksikonu „Ko je ko u Srbiji”, u antologijama Milovana Vržine „Ko je ko u našem humoru i satiri”, Vite Teofilovića „Vrag i šala”, Duška M. Petrovića „Led je probijen”…

Knjiga aforizama „Zbogom zauvek, odmah se vraćam” ilustrovana je crtežima Zorana Rankića. Nastali su, kaže autor, lako, jer ne zna kako, a kako primećuje Zvezdana Stanković, potpuno nepretenciozno, od dugog vremena, uglavnom jutarnjeg, u neobaveznom iščekivanju aforizama, koji će, hteo to on ili ne, sami doći dok ispija jutarnju kafu.

Dolaze sami, kao što i stihovi pesniku dolaze sami, dolaze neizostavno, baš kao i Rankićevi prijatelji: glumci, književnici, advokati, slikari, psiholozi, sportisti, novinari…

Rankićevi crteži napravljeni su obično iz jednog ili dva poteza. U prvom je, kako sam objašnjava prijateljima, pokret krenuo sam, dok oko još i nije pogledalo papir i dok se ruka na njega nije sasvim spustila.

Onda on spusti pogled, i po nekoj trenutnoj asocijaciji, iz drugog poteza završava taj crtež, dajući često na kraju, ili praveći je na početku – jednu tačku, zapravo ispunjeni crni krug koji liči na veliku tačku. Ta tačka je ponekad oko, ponekad sunce, ponekad mesec, ponekad udaljeni predmet u dolini.

U toj tački, naglašava Zvezdana Stanković, on kao da se odmara, ili je to poruka da centar nije uvek u centru. A možda je to ostrvo za predah, ili je to ona crna tačka ka kojoj svi idemo. Na Rankićevim krokijima ima najviše ptica, što je logično, jer najveći broj njegovih aforizama tiče se slobode.

Sem morala i časti i brutalno surove istine, Rankić najviše drži do slobode i lepote. Likovi na njegovim crtežima namrgođeni su, obavijeni krugovima zgusnutih, zapretenih linija, nigde osmeha, ali su zato tu tanušna perja ptica, vesela brda, gordi manastiri, Lovćen, Ostrog, sveti ratnici, kraljevi ratnici, svedeni horizonti iza kojih se nalazi za svakog ono što on vidi, i to je jedino ono što on u tim crtežima sugeriše – vidi šta god hoćeš da vidiš, ako imaš mašte: „Na naslikanom platnu samo je jedna slika, na nenaslikanom platnu su sve slike.”

Akademik Todor M. Stevanović, slikar i književnik, Rankićev aforizam komentariše rečima: „Na naslikanom platnu sve su nenaslikane slike u ropstvu te jedne slike. Nenaslikano platno podrazumeva prazninu, a naslikano – oblik te praznine. Praznina je izvor svih oblika.”

Kineska poslovica kaže: „Ako pogodiš cilj, sve ostalo si promašio”, a Stevanović objašnjava: „Ako pogodiš cilj, sve ostale ciljeve si promašio kroz njega jednog.”

Zoran Rankić je u aforizmu, kao i u glumi, ističe Boro Drašković, jezgrovit i brz, dubok, višeznačan, sarkastičan. Ali, njegov uglavnom gorki humor nije sasvim bez svetlosti. Mudri skeptik nikad nije bezuslovno protiv.

Satirična žestina, naglašava Ratko Božović, učinila je da njegovi aforizmi deluju kao snažni zimski vetrovi koji nose sve pred sobom, a Dragutin Minić Karlo kaže: „Zoran Rankić je renesansni aforističar sa samog kraja 20. veka. Njegova srpska promišljanja okrenuta su celom svetu, pa i samoj vaseljeni.”