Špijuni su svuda oko nas

Jedino moguće pravilo u kanalima globalne špijunaže moglo bi da bude da pravila nema – špijunira svako svakoga, a kad se jednom uđe u prostor borbe za informaciju, etičke norme ostaju ispred vrata. Posebno devijantno, ali zbog toga ništa manje uobičajeno, jeste uhođenje pod okriljem zakona, uglavnom vešto upakovano u eufemizme o borbi za očuvanje bezbednosti nacije.

„Ne kaže se bez razloga da je špijunaža drugi najstariji zanat na svetu. Zbog toga svi pisani sporazumi o međusobnom neprisluškivanju jednostavno nemaju mnogo smisla”, ukazuje na pravila igre nekadašnji šef CIA za Evropu Ralf Muat-Larsen.

U rovovskoj bici za informacije koncept prijatelja i saveznika ne igra nikakvu ulogu. Kada su, zahvaljujući uzbunjivačima, otkrivene čudovišne razmere američke mašinerije za nadgledanje podataka, u prvi mah je izgledalo da ipak postoji ekskluzivni klub unutar kojeg vladaju posebna džentlmenska pravila. Nemačka kancelarka Angela Merkel i francuski predsednik Fransoa Oland otvoreno su zatražili ulaznicu u klub odabranih ili makar potpisivanje sličnog sporazuma o nešpijuniranju sa SAD.

Sve je, međutim, bilo samo optička varka, što nije redak trik u ovoj tajanstvenoj igri. Početkom godine Barak Obama je na konferenciji za novinare na travnjaku Bele kuće svom gostu Fransoa Olandu otvoreno rekao da SAD nemaju sporazum o nešpijuniranju ni sa jednom zemljom u svetu, „ni sa Velikom Britanijom, ni sa kim drugim”.

Nešto slično poručila je i bivša državna sekretarka Hilari Klinton kada je pre nekoliko dana novinaru „Špigla” rekla da „SAD nikada ne bi mogle da uđu u sporazum o neprisluškivanju ni sa jednom zemljom – ni sa vama, ni sa Britanijom, ni sa Kanadom”.

Srazmere ovog fenomena još su veće nego što su to Obama i Klintonova uzgred natuknuli. Ne samo da nikom ne pada na pamet da demontira globalne strukture za prikupljanje podataka, nego je jedan deo kontraobaveštajne mašinerije stavljen u pogon i kod kuće – protiv sopstvenih građana.

Za uzbunjivače koji su se usudili da o tome govore spremno je oštro sečivo kontroverznog Zakona o špijuniranju iz 1917. U prve 92 godine postojanja ovaj zakon je u Americi upotrebljen svega tri puta za gonjenje onih koji su odavali poverljive informacije, da bi samo u toku prvog Obaminog mandata bio aktiviran čak šest puta. Kritičari upozoravaju da ovaj svojevrsni lov na veštice već ozbiljno narušava tekovine Prvog amandmana američkog Ustava (onog o slobodi govora) jer utiče na rad novinara koji se sumnjiče da ugrožavaju nacionalnu bezbednost dok rade svoj posao. To je „kvaka” koju administracija koristi za podelu na novinare i one koji to nisu. Američki državni tužilac Erik Holder izjavio je da „dok god je na ovom položaju nijedan reporter neće otići u zatvor zbog toga što je radio svoj posao”.Osnivač „Vikiliksa” Džulijan Asanž smatra da ova Holderova izjava samo potvrđuje tezu da za Vašington postoji legitimno i nelegitimno novinarstvo. „Očigledno Stejt department ima takvu politiku da neće da prizna ’Vikiliks’ kao medijsku organizaciju jer bi se time aktivirala njihova obećanja da neće sudski goniti novinare.”

Za vreme Obaminog boravka u Beloj kući sedam osoba je procesuirano na osnovu Zakona o špijuniranju, ali ne zbog špijunaže u tradicionalnom smislu reči, već zbog zadržavanja poverljivih informacija i njihovog odavanja medijima. Prvi se na udaru našao nekadašnji agent CIA Džefri Aleksander Sterling, zbog „nedozvoljenog odavanja informacija o nacionalnoj odbrani” novinaru „Njujork tajmsa”. Slični primeri se nižu, ali globalne reflektoreprvi je privukao slučaj Čelsi (nekada Bredlija) Mening. Zbog dostavljanja depeša Stejt departmenta „Vikiliksu” Mening je osuđen na 35 godina zatvora i postao je primer svima koji bi i pomislili da nešto slično učine. Stoga ne čudi nepoverenje uzbunjivača Edvarda Snoudena prema pozivima državnog sekretara Džona Kerija i njegove prethodnice Hilari Klinton da se vrati u SAD i suoči sa fer suđenjem zbog toga što je obelodanio postojanje sveobuhvatnog programa američkog nadziranja, kako neprijatelja tako i prijatelja.

Nadu ipak donekle uliva skorašnja izjava komesarke UN za ljudska prava Navi Pilaj da SAD treba da prekinu krivično gonjenje odbeglog uzbunjivača jer su njegova otkrića bila u širem društvenom interesu.

Informacija je moć, a u eri digitalnih tehnologija njihova cirkulacija je po prirodi stvari neuporedivo više izložena neželjenim gledaocima i slušaocima.

Dragan Vukotić

-----------------------------------------------------------

Šta je humint

Bujanje tehnika za prikupljanje informacija uslovilo je i razvoj cele jedne orvelovske leksičke mreže u koju se hvataju pojedinci i organizacije. U špijunskom žargonu engleskog govornog područja nijansiranost prikupljanja podataka različitim metodama naglašava se dodavanjem sufiksa -int (intelligence) na određene reči.

Tako se iza termina sigint (signalsintelligence) kriju informacije prikupljene presretanjem elektronskih signala i komunikacija, dok humint (humanintelligence) znači da se do podataka došlo iz ljudskih a ne elektronskih izvora. Bizarnošću se posebno ističe kovanica loveint, pod kojom se podrazumevaju ljubavna interesovanja „predmeta obrade”.

-----------------------------------------------------------

Strah od zakona u Britaniji i Australiji

Otkrića Edvarda Snoudena nisu na svetlost dana iznela samo aktivnosti američke Nacionalne bezbednosne agencije (NSA) nego i njenog britanskog pandana, Vladine agencije za komunikacije. Zaprepašćenje je izazvao podatak da ostrvska agencija ne okleva da poverljive podatke koji se tiču britanskih građana prosledi kolegama analitičarima s one strane Atlantika. Nadgledanje se sprovodi svuda, često čak i van vladinog naloga. Procenjuje se da u Britaniji na javnim mestima ima oko šest miliona kamera za nadgledanje, što predstavlja oko jedne kamere na 11 Britanaca.

U tamošnjem parlamentu ovih dana se agituje za zakon o nadgledanju i zadržavanju podataka, koji je već naišao na kritike zaštitnika prava građana. Kroz Donji dom je već prošao, a očekuje se da ne bude mnogo zaustavljan ni u Domu lordova. Satirični ostrvski mediji ocenjuju da će ovaj zakon, kada stupi na snagu, „doslovce omogućiti premijeru Dejvidu Kameronu da vam uđe u spavaću sobu”.

Nešto slično valja se iza brega i u Australiji, gde se sprema donošenje zakona na čijem će se udaru, između ostalih, naći i novinari koji izveštavaju o programu nadgledanja. Državni tužilac Džordž Brendiš predstavio je nacrt zakona po kojem bi ozbiljan prestup moglo da postane otkrivanje informacija koje mogu da „utiču na sprovođenje specijalnih obaveštajnih operacija”, poput onih koje sprovodi Australijska bezbednosno-informativna organizacija (ASIO).