Sela puna praznih kuća

Kula – U selima na području zapadnobačkog i južnobačkog okruga ima na stotine praznih kuća koje se nude na prodaju po bagatelnim cenama, od tri do sedam-osam hiljada evra. Mnoge su već uveliko zapuštene, ali ima ih i sasvim solidnog izgleda sa električnim, vodovodnim i telefonskim priključcima, prostranim dvorištima i okućnicama, takoreći odmah useljivih. Međutim, kupaca nema ili su vrlo retki.

– Prema poslednjem popisu u Kucuri ima nešto više od četiri hiljade domaćinstava, a trenutno je najmanje dvadesetak napuštenih kuća koje, čak ni za male pare, niko ne kupuje. Naslednici nisu u mogućnosti da ih održavaju, ili to ne žele, tako da one brzo propadaju a često su i na meti vandala. Selo tavori, sve je manje čeljadi, više je opela nego krštenja i svadbarskih veselja – vajka se sekretarka Mesne zajednice Kucura Jelena Besermenji.

Istovetne priče čuli smo i u Ravnom Selu, Ruskom Krsturu, Kruščiću, Liparu, Sivcu, Nadalju, Turiji… Koliko su opustela sela u ovom delu Bačke najbolje odslikava broj upisanih đaka prvaka u kojih je – saznajemo u školskoj upravi – ove godine i do tri puta manji nego krajem prošle decenije. To je, ističu demografi i sociolozi, posledica drastičnog smanjenja ukupnog broja stanovnika u ovom kraju, što je uslovilo i pad nataliteta, posebno kada su u pitanju seoske sredine. Samo u poslednjih deset godina u 225 vojvođanskih sela zabeležen je pad broja stanovnika za deset do dvadeset odsto – podaci su Republičkog zavoda za statistiku.

Igrom sudbine, nemajući drugog izbora, u ovdašnjim seoskim naseljima u poslednje vreme trajno se udomljava sve više izbegličkih i prognanih porodica. Uz finansijsku podršku lokalnih samouprava i Komesarijata za izbeglice, a delom i vlastitim učešćem, kupuju i adaptiraju napuštene seoske kuće ili salaše, počinju da se bave zemljoradnjom i stočarstvom. Neki su se, poput Milana Petričevića, prognanika s Kosmeta, brzo privikli na paorski način života.

– Konkurisao sam prošle godine za pomoć za kupovinu kuće u Ravnom Selu, što mi je odobreno, a potom dobio i nešto kredita, pa evo s porodicom ’pustio korene’ u bačkoj ravnici. Meštani su nas izuzetno lepo prihvatili, dobre su komšije, a selo je lepo uređeno – ulice i trotoari su asfaltirani, vodovodna, kanalizaciona i telefonska mreža dopiru do svakog dela sela. Blizu nam je Vrbas, a ni Novi Sad nije daleko. Kad nema druge, moramo biti zadovoljni – veli naš sagovornik.

Još pedesetak izbegličkih i prognanih familija, poput Petričevića, dobilo je u ovom delu Bačke tokom poslednjih desetak godina domove s okućnicama, ali to ni izbliza neće oživeti, bar ne zadugo, opustela sela. I staračka domaćinstva u ovdašnjim selima su se proredila, nekadašnja moćna poljoprivredna dobra i zemljoradničke zadruge sada su u privatnim rukama ili su ugašena, veliki deo lokalnog stanovništva je ostao bez radnih mesta, mlađi svet odlazi u gradove, tako da su ostali pretežno penzioneri i tek poneko manje porodično zemljoradničko gazdinstvo. Kako ističu u agencijama za posredovanje u prodaji nekretnina, čak ni na oglase vlasnika koji bi svoja seoska imanja, uglavnom nasleđena, izdali u zakup ili ustupili nekoj porodici na besplatno korišćenje – retko ko se javlja.