Zašto glasam za nezavisnu Škotsku

Razdvajanje Škotske i Engleske biće podsticaj za ostvarivanje sloboda i na severu i na jugu Ostrva.

To tvrdi britanski novinar Nil Askerson, po nacionalnosti Škot, koji se otvoreno zalaže za nezavisnu državu. Bez obzira na to što ankete pokazuju da je malo verovatno da septembarski referendum o otcepljenju uspe, on će glasati za nezavisnu Škotsku jer je to „put sa koga nema povratka i koji će dovesti do svog cilja, ako ne na ovom, onda na skorom sledećem referendumu”.

U nekoliko uzastopnih tekstova u londonskom „Gardijanu” Askerson proziva London i oštro kritikuje okoštalu političku elitu Vestminstera godinama oslonjenu na konzervativnu politiku nekadašnje premijerke Margaret Tačer.

Kad dođe do neizbežnog odvajanja Škotske, a Engleska ostane bez svog udobnog britanskog ogrtača, London će se najzad otrgnuti od stega tačerizma, predviđa škotski novinar koji već četrdeset godina prati nacionalističke pokrete u svetu.

I škotska politika pretrpeće pozitivne promene kad tamošnje partije prestanu da budu, kako kaže, londonske lokalne filijale. Škotski konzervativci dobiće podršku i postaće jači kad prestanu da ih povezuju sa „otmenim nazadnjacima u Londonu”.

Još je važnije to što će škotski laburisti sa novim rukovodstvom odgurati u stranu sada vladajuću Škotsku nacionalnu partiju i što će to pomoći da nova država postane istinska socijaldemokratija, tvrdi on.

U ovom trenutku malo je verovatno da će se većina izjasniti za nezavisnost, jer istraživanja pokazuju da od prošle godine do danas preovlađuje opredeljenje za ostanak unutar Velike Britanije.

Prošlog meseca razlika između onih koji bi glasali za otcepljenje i onih koji su protiv svela se na jednocifreni procenat.

Askerson je siguran da će opredeljenje za nezavisnost rasti i posle referenduma bez obzira na njegov ishod.

Škoti imaju mnogo više samopouzdanja nego pre dvadeset godina, kada se smatralo da je škotska postindustrijska ekonomija zrela za otpad. Danas čak i britanska vlada priznaje da bi samostalna Škotska mogla da prosperira ukoliko se naftno bogatstvo Severnog mora pametno iskoristi.

Škoti ne žele da se njihovi prihodi preko Londona vraćaju Edinburgu u blokiranom paketu i da im centrala određuje hoće li podizati takse ili ne.

Većina Škota ne želi da zdravstvo, obrazovanje i socijalna politika padnu u ruke privatnog sektora, što je recept koji uzastopne konzervativne vlade u Londonu nameću celom Ostrvu.
Askerson proziva London što optužuje Škote da navodno vode negativnu propagandu protiv Engleza.

„Moja iskustva su upravo suprotna. Škoti su toliko fascinirani svojom zemljom da su ovih dana skoro zaboravili na Englesku. To je gorka vest za Engleze, jer oni bi lakše podneli da ih mrze nego da su neprimećeni”, primećuje škotski novinar koji sa porodicom živi i radi u Londonu.

Prestonica se sa ogromnim neznanjem i trapavo suočava sa škotskim pokretom za nezavisnost, po mišljenju mnogih. Primeri ove trapave propagande sa suprotnim efektom mnogobrojni su.

Jedan konzervativac, bivši ministar, nedavno je rekao da bi škotska nezavisnost značila „izdaju Britanaca koji su poginuli u dva svetska rata”.

U februaru je, na primer, premijer Dejvid Kameron održao sednicu vlade u Škotskoj kako bi tamošnjem stanovništvu pokazao kako mu je do ovog dela zemlje izuzetno stalo.

Već posle dva meseca, britanski ministar finansija Džordž Ozborn rekao je u Glazgovu da će Škoti morati da nađu neku drugu valutu ukoliko se odvoje i da je valutna unija sa Engleskom nemoguća. To je toliko razljutilo Škote da je preko noći broj onih koji su za nezavisnost skočio.

Vreme je da postanemo deo sveta pod sopstvenim uslovima, primećuje Askerson, uveren da Evropa neće želeti da se liši Škotske kad ona bude posebna država i da će Englezi želeti da sa novom državom imaju valutnu uniju jer je to na obostranu korist.

Kad zvaničnici u Briselu i Londonu tvrde da će Škotska morati da čeka u redu pet ili šest godina da bi postala članica EU, mnogi pobornici nezavisnosti Škotske tvrde da je to samo zastrašivanje pred referendum.