Još malo dalje, do obala Drine

Još samo topal pepeo pokriva zemlju, gde je dogorela vatra oko koje smo proveli poslednju noć na tlu svoje Otadžbine. Na sahat hoda od granice uhvatio nas je sinoć dubok mrak i prinudio da prenoćimo na vlažnoj utrini kraj druma. Skromna vatrica, koju smo jedva stekli, nije nam mogla ogrejati promrzla tela, još manje dušu, oko koje se svakog dana hvatao sve deblji sloj leda. Nismo ni spavali; to je bio samo polusan, koji nam je mraz nametao pre no umor. Valjalo je kretati, mada je dugo još do zore, jer zao je to san što ga mraz nameće; valja ga se pokretom otrgnuti.

Zoru tek naglašava vodnjikasta neka svetlost, pod kojom se počinju nazirati, ali ne i razlikovati, oblici koji su dosad činili jednu celinu sa mrakom. Na sivom nebu dogorevaju zvezde, kao kandila u kojima je dotrajalo ulje. Mesečina još tajanstveno prodire, te se pod neodređenom svetlošću, koja se rađa u susretu dana i noći, prikazuje sve uveličano: drveta daleko bacaju senke, džbunovi veliki kao šume, a jele, koje kite podnožje Prokletija, izgledaju kao skeleti gorostasa, opruženih ruku.

Drum pust gubi se u jutarnjoj magli, koja se već sabrala i čini da sve iza nje izgleda vrlo udaljeno. Tim drumom poći će zamalo velike povorke izgnanoga naroda, koji će sad uskoro zora probuditi.

Tišina kao u grobnici; sve spava. Spava i sila koja je zavitlala kosom nad našim glavama, spavaju i naši bolovi. Iz daljine samo, negde iz planinskih dubina, čuje se arluk vuka i prodire ti kroz dušu kao krik smrti. Na taj se arluk, pribirajući poslednju snagu svoju, celim telom stresa usamljeni konj, koji već dva dana, osuđen na smrt i napušten od svojih, nepomično stoji kraj druma, bez hrane i vode, tupo gledajući u daljinu i podajući se smrti, koja ga postupno osvaja.

Što bliže magli, u koju drum zalazi, to se sve više razređuje i udaljava, i na kraju tamo, gde se drum u njoj potpuno gubi, dogleda se usred ravnice, kao kamilina grba, visoki kameni most, koji paše Drim i beleži granicu Kraljevine Srbije. Donde još gazimo po svetome tlu svoje Otadžbine, donde još bićemo na svome domu, a kad taj most pređemo, bićemo izgnanici, bićemo beskućnici, bićemo deca bez otadžbine.

Kao što smo na dalekom putu dovde svakoga dana brojali po jedan novi gubitak naše Otadžbine, koja se sve više i više sužavala, tako ovde sad već svakim korakom koji činimo osećamo kako se bližimo gubitku i poslednjega slobodnog komada njena. Kao osuđenik na smrt, što najpre dane, a kad svane dan izvršenja presude, broji sate i minute svoga života. I koliko smo se do sada na ovome teškom putu uvek sporo i tromo kretali, iako je trebalo žuriti ispred neprijatelja, toliko mi se sad činilo kao da suviše žurimo: suviše brzo prolazimo kraj pospalih sela, kraj ogolelih drveta, kraj mrtvih džbunova.

Lakše, lakše, ne napuštajmo tako brzo još ovu stotinu metara slobodne Srbije! Koliko je to maleno, koliko sićušno, koliko beznačajno, pa ipak – drago je, naše je, slobodno je još! Još malo dalje, kad dopremo do obala Drimovih, neće više biti slobode do onoga parčeta koje pokriva naša stopa, i koje ćemo, praštajući se od svoje Otadžbine, celivati i zaliti suzama. Još malo dalje, kad dopremo do obala Drimovih, za nama će već biti naša krvava Otadžbina, a pred nama daleki i neznani putevi bolova i stradanja. Još malo dalje, kad dopremo do obala Drimovih, sagledaćemo granice, do kojih je dopiralo naše nadanje, a iza kojih nastaje naša bezgranična težnja.

Lakše, lakše, ne napuštajmo tako brzo još ovu stotinu metara slobodne Srbije! He žurimo da sagledamo kraj jednome delu, u koje je čitav jedan narod skrhao sto godina teških napora, i za koje se nekoliko pokolenja krvavo žrtvovalo! Lakše, lakše, ne žurimo, stići ćemo, stići ćemo i... stigli smo.

Ali pre no premostimo most, koji će nas rastaviti od naše Otadžbine, čekajte, da se oprostimo, kao što se deca opraštaju od majke svoje, kad joj napuštaju krilo materinsko. He praštamo se mi sa pokojnikom; praštamo se sa onim koji će živeti, koji mora živeti, i koji će sa čežnjom i bolom očekivati da mu se opet u zagrljaj vratimo. Evo, ponećemo u nedrima, u krajičku jedne maramice, pregršt zemlje srpske; ponećemo te, Otadžbino, sobom; živećeš u nama; živećeš u našim nedrima. Otadžbina nije predmet oivičen, ograničen, utelovljen; Otadžbina je misao, Otadžbiia je vera a misao i vera ne umiru; misao i vera se ne ugibaju pod teretom stradanja; misao se i vera ne gace u mraku sile; misao i vera ne iščezavaju pod udarcima nasilja; misao i vera žive i nadživljavaju sve što je trošno, sve što je malodušno, sve što je kratkovremeno.

Ponećemo u nedrima, u krajičku jedne maramice, pregršt zemlje srpske; ponećemo te, Otadžbino, sobom. Kao što u pričešću kapljica vina sadržava u sebi svu veličinu jedne vere i jednoga nauka, tako će ova pregršt zemlje sadržavati u sebi svu veličinu jedne ljubavi za Otadžbinu i ljubavi za slobodu. Kraj te ćemo pregršti zemlje paliti kandilo; kraj nje ćemo slaviti i proslavljati; iz nje ćemo odvajati mrvice i bacati u grobove koje budemo kopali u tuđini; na toj ćemo se pregršti zemlje kleti, na njoj zavetovati, iz nje crpsti potkrepljenja u danima tuge i snage, u danima pouzdanja i vere.

Naoružani bolom, ali i snagom da ga možemo podneti, mi krećemo dalje i stupamo na most, koji pod našim koracima tupo odjekuje. Drim hukom dere pod njim, kao da bi da zagluši uzdah, poslednji uzdah prognanih. Zora još ne sviće; ona kao da namerno kasni danas, ne bi li naše bolove poverila noći. A ipak, tamo daleko, pervaze se rumenilom hrbine planinske, daleko i nejasno kao nada koju nosimo u duši...

Nad tvojim kanalom, Venecijo, nevesto jadranska, uzdiže se jedan most, kojim su iz inkvizitorske sudnice, gde mu je presuda izrečena, vodili nesrećnika u tamnicu, gde će se presuda izvršiti. Sa toga mosta on je poslednji put sagledao svetlost dana, poslednji put je srkao zrak božji, poslednji pug je video nebo svoga zavičaja i poslednji mu uzdah uputio. Taj most se zove Most uzdisaja.

Nije li to ime i ovome mostu, kojim, evo prolazimo? Sa njega mi poslednji put dogledamo svetlost slobode; poslednji put srčemo zrak te slasti; poslednji put sagledamo nebo svoga zavičaja i upućujemo mu poslednji uzdah svoj.

Zbogom, krvava Otadžbino naša, ljubeći te, pozdravljaju te izgnana deca tvoja!

(Odlomak iz neobjavljenog romana „Orkan”, preuzet iz knjige