Austro­u­gar­ski plo­tun na voz sa že­na­ma i de­com.

 „U va­ro­ši je tog ve­če­ra za­vla­da­la pra­va pa­ni­ka. Lju­di su se uz­mu­va­li kao pče­le u ko­šni­ci. Jed­ni su se spre­ma­li u svo­je ko­man­de, dru­gi, opet, hi­ta­li da što pre na­pu­ste va­roš, jer se mu­nje­vi­tom br­zi­nom pro­ne­la vest da će Austri­jan­ci još u to­ku no­ći po­če­ti te­škim gra­na­ta­ma da bom­bar­du­ju Be­o­grad.” 

Ova upe­ča­tlji­va sli­ka pre­sto­ni­ce od 28. ju­la 1914. deo je član­ka ko­ji je 1934. ob­ja­vljen u „Be­o­grad­skim op­štin­skim no­vi­na­ma”, pod na­slo­vom „Ka­ko se u Be­o­gra­du ži­ve­lo u pr­vim da­ni­ma Svet­skog ra­ta”. Autor Sve­ta Mi­lu­ti­no­vić, ko­ji je tri­de­se­tih go­di­na pro­šlog ve­ka bio glav­ni se­kre­tar Udru­že­nja bra­ni­la­ca Be­o­gra­da iz Pr­vog svet­skog ra­ta, re­por­ter­ski je do­ča­rao si­tu­a­ci­ju u glav­nom gra­du te jul­ske ve­če­ri 1914. kao i na­red­nih da­na, a na­ro­či­to ka­ko su se pr­ve bor­be od­ra­zi­le na ci­vi­le.

Naj­ve­ća užur­ba­nost pr­ve ve­če­ri Ve­li­kog ra­ta vla­da­la je na Že­le­znič­koj sta­ni­ci, zbog eva­ku­a­ci­je Be­o­gra­đa­na. Ta­mo su sti­gla tri vo­za u ko­ji­ma su od­mah po­pu­nje­na sva me­sta, a „čak su i kro­vo­vi va­go­na bi­li na­čič­ka­ni lju­di­ma”. Pr­va kom­po­zi­ci­ja uspe­šno se pro­bi­la iz­van gra­da ka unu­tra­šnjo­sti, ali su pred mrak na dru­gi voz pu­ca­li ne­pri­ja­te­lji sa dru­ge oba­le Sa­ve. 

– Puc­nja­vu pu­ša­ka i eks­plo­zi­ju dum­dum kur­šu­ma ko­je su, pro­tiv­no Me­đu­na­rod­nom ugo­vo­ru o upo­tre­bi oruž­ja, Austri­jan­ci još u pr­vom ča­su ra­ta bi­li upo­tre­bi­li do­pu­nja­va­la je uža­sna ci­ka i vri­ska de­ce i že­na. Sre­ćom, žr­ta­va ni­je bi­lo, jer je ma­ši­no­vo­đa pu­nom pa­rom pro­ju­rio kroz ovo me­sto smr­ti – be­le­ži Mi­lu­ti­no­vić.

Zgrada Francuskog književnog društva u blizini današnjeg Studentskog trga

Zbog plo­tu­na ko­ji je „is­pa­ljen na go­lo­ru­ke gra­đa­ne, že­ne i de­cu iz Be­o­gra­da”, tre­ći voz pred­vi­đen za eva­ku­a­ci­ju kre­nuo je ka­sni­je u to­ku no­ći. Va­go­ni su is­pra­žnje­ni, a na­rod se ukr­cao tek u Re­sni­ku ko­ji je zbog uda­lje­no­sti od na­pa­da­ča pre­tvo­ren u po­la­znu sta­ni­cu ka unu­tra­šnjo­sti. 

Bez ob­zi­ra na uspe­šan pro­la­zak ovih vo­zo­va, ve­li­ki deo Be­o­gra­đa­na ni­je sti­gao da se eva­ku­i­še pr­ve ve­če­ri, pa su u strep­nji pro­ve­li noć iz­me­đu 28. i 29. ju­la. Naj­ve­ći strah iza­zva­la je ve­li­ka eks­plo­zi­ja ko­ja se od­i­gra­la iz­me­đu 1 i 2 sa­ta uju­tru, ka­da su po­pu­ca­li pro­zo­ri mno­gih ku­ća na Dor­ćo­lu u Sa­va­ma­li, pa čak i u za­pad­nom de­lu Vra­ča­ra. Čar­ši­jom se pro­ne­la vest da Austro­u­ga­ri pre­la­ze Sa­vu. 

Beg od granata u tašmajdansku pećinu

– Mno­ge su že­ne svo­ju mu­šku de­cu po­če­le da po­ve­zu­ju ma­ra­ma­ma i da ih obla­če u suk­nje, jer su ve­ro­va­le da ne­pri­ja­telj­ski voj­ni­ci bar pre­ma žen­skom po­lu ne­će bi­ti bru­tal­ni, su­ro­vi i kr­vo­loč­ni – pi­še Mi­lu­ti­no­vić. 

Olak­ša­va­ju­ća no­vost sti­gla je sa svi­ta­njem – ta­da se u gra­du sa­zna­lo da su čet­ni­ci Vo­ji­sla­va Tan­ko­si­ća, ko­ji su or­ga­ni­zo­va­li od­bra­nu gra­da još pre ras­po­re­đi­va­nja re­gu­lar­nih srp­skih tru­pa na pre­sto­nič­kim oba­la­ma, sru­ši­li most na Sa­vi i po­to­pi­li ma­đar­sku la­đu „Al­kot­manj”, da one­mo­gu­će pre­laz ne­pri­ja­te­lju i da je to iza­zva­lo stra­ho­vi­tu de­to­na­ci­ju. Po­sle okr­ša­ja na Sa­vi, već 29. ju­la ceo Be­o­grad bru­jao je o naj­ve­ćoj opa­sno­sti sa re­ka. To su bi­li oklop­ni bro­do­vi – mo­ni­to­ri, sa ko­jih je jed­na od gra­na­ta pa­la i u bli­zi­ni „Grč­ke kra­lji­ce”. 

– Ko­ma­di­će ove ras­pr­še­ne gra­na­te ko­ji su po­pa­da­li i za­ri­li se u dr­ve­nu kal­dr­mu, za čas je po­ku­pi­la ra­do­zna­la de­čur­li­ja, ko­ja ih je no­si­la svu­da po va­ro­ši, po­ka­zi­va­la svu­da po va­ro­ši, po­ka­zi­va­la gra­đan­stvu i pro­da­va­la po di­nar je­dan ko­ma­dić – sve­do­či Mi­lu­ti­no­vić. 

Zbog upor­nih bom­bar­do­va­nja još ne­e­va­ku­i­sa­ne že­ne sa de­com su već ta­da po­če­le da si­la­ze u po­dru­me. U njih je pre­no­šen i ve­li­ki deo po­kuć­stva, pa ih Sve­ta Mi­lu­ti­no­vić po­re­di sa No­je­vom bar­kom. Ta­da je na­stao i stih ko­ji su upam­ti­li sko­ro svi ži­te­lji Be­o­gra­da: „Sad će Šva­ba dum­dum, bež’te že­ne u po­drum”.    

Monitori su sejali strah i granate

Kod uda­ra te­ških gra­na­ta ni u po­dru­mi­ma vi­še ni­je bi­lo po­mo­ći, a na­pa­di su bi­li sve in­ten­ziv­ni­ji, pa su Dor­ćol i Sa­va­ma­la ve­li­kom br­zi­nom pot­pu­no is­pra­žnje­ni. U tim na­se­lji­ma „osta­le su sa­mo mač­ke ko­je ni­su že­le­le da na­pu­ste do­mo­ve svo­jih ga­zda”. Pu­sta va­roš je bi­la u pla­me­nu, a ki­še gra­na­ta to­li­ko uče­sta­le da Mi­lu­ti­no­vić na kra­ju svog član­ka be­le­ži da su se i sa­hra­ne po­gi­nu­lih i pre­mi­nu­lih oba­vlja­le ve­o­ma užur­ba­no, jer ni No­vo gro­blje ni­je bi­lo po­šte­đe­no bom­bar­do­va­nja. 

– Po­me­nu­lo se, ne po­vra­ti­lo se – za­vr­ša­va se­kre­tar Udru­že­nja bra­ni­la­ca Be­o­gra­da tekst o pr­vim da­ni­ma Ve­li­kog ra­ta u pre­sto­ni­ci, ob­ja­vljen 1934.